22. фебруара 2012. године на проширеној седници Патријаршијског савета за културу под председавањем Његове светости патријарха Московског и целе Русије Кирила усвојен је апел будућем председнику Русије.
Који су главни циљ и идеја овог документа? Зашто је он донет управо сад – а не пре годину или две дана? Који су практични кораци потребни за његову реализацију? О овоме нам је нешто рекао одговорни секретар Патријаршијског савета за културу, члан Савета при председнику Руске Федерације за културу и уметност, намесник Сретенског манастира у Москви, архимандрит Тихон (Шевкунов).
– Питање тренутног стања савремене културе и његова светост патријарх и црквени прегаоци, и прегаоци културе, покретали су прилично често. Патријаршијски савет за културу је основан релативно недавно – пре годину дана. Зато можда раније и није дошло до таквог солидарног апела који има одређену тежину. На седницу савета, која је одржана 22. фебруара 2012. године његова светост патријарх је позвао читав низ представника уметности и књижевности, научнике и новинаре који су учинили јако много за руску културу. Главни резултат овог сусрета било је усвајање апела будућем председнику Русије. Кад председник буде изабран његова светост патријарх ће му предати овај апел у име свих окупљених.
– Који су главни циљ и идеја овог апела?
– Данас се наша култура, почевши од обичне свакодневне културе, па све до онога што је позвано да буде висока уметничка култура, налази у тешкој ситуацији, многи је називају кризном. Сви ми се очигледно уверавамо у то превише често да бисмо сад умножавали горке примере. Они су свима пред очима. Главни задатак је, с наше тачке гледишта, направити стратегију државе у области културе, образовања и васпитања. Код нас се усвајају стратегије у области економије, војне доктрине и тако даље, а стратегије у области културе, образовања, а посебно васпитања – још увек нема. У овој сфери неки више воле да говоре о озлоглашеним тржишним односима који, као што смо се уверили, подстичу најгоре црте и наше домаће некултуре и оне која нам је донета. Сећате се како је Пушкин говорио: „Осећања добра лиром сам будио“? То је велики завет Александра Сергејевича Пушкина за све нараштаје прегалаца културе. Нажалост, овај завет је данас заборављен, још чешће се бестидно гази.
– Можете ли да наведете неке конкретне кораке у овом правцу?
– Практични кораци су сасвим конкретни. Треба основати одговорну и угледну радну групу у коју би ушли и прегаоци културе и представници медија, и научници, и представници образовања – ради стварања националне концепције Русије у области културе, образовања и васпитања.
– Како бирати представнике који ће ући у ову радну групу? Ко ће се тиме бавити?
– Да таква стратегија не би остала мртво слово на папиру ово питање треба да реши државно руководство. Људи који су се окупили на Патријаршијском савету за културу понудили су своје могућности, али није на нама да одлучујемо ко ће бити изабран за израду таквог програма.
– У усвојеном апелу се као један од инструмената за духовно-морално васпитање друштва помиње пројекат Друштвене телевизије. Како се по вашем мишљењу, може остварити овај пројекат? Да ли треба оснивати нови канал и зар не би било разумније изменити један од постојећих?
– Овај задатак, наравно, треба да решавају професионалци. Постоји изузетно међународно искуство, на пример, телевизија као што је ВВС. Постоји кодекс ове телевизије. Ако се упознате с њим видећете да је он изненађујуће строг. Јасно је прописано шта је могуће и шта није могуће на ВВС. Укратко речено, не дозвољавају се неморал, духовно и културно разарање, необјективност. Моје, али искључиво приватно мишљење је да би, на пример, кад би кодекс ВВС био узет за основу друштвене телевизије то било скоро идеално. Наравно, треба га прилагодити Русији, али као база – то је једна од најбољих варијанти.
Самовоља у медијима која се сад представља као слобода и најниже потребе тржишта не треба да диктирају политику медија и културе – то је апсолутно очигледно.
– Шта се може рећи о утицају Болоњског система који се код нас уводи на образовање и културу?
– Није чак ствар у самом систему, него у његовом непромишљеном копирању. Можда је Болоњски систем заиста у нечему потребан. Иако сам ја, на пример, дубоко убеђен да је систем совјетског образовања који је данас код нас одбачен, давао много бољих стручњака, људи укорењених у домаћој култури (чак и поред идеолошких мана совјетског образовања) и грађана своје земље, него што то чини Болоњски систем. Овај систем уопште не предвиђа васпитни процес, већ даје само известан пакет знања. Да ли је то довољно? Сад су, како је истакнуто у говору Његове светости патријарха, за васпитање задужени само родитељи. А да ли родитељи то стижу да раде? Ако се држава у потпуности одрекла бриге о духовно-моралном васпитању човека, пре свега нараштаја који расте, зашто се чудимо и негодујемо због онога што се дешава на нашим улицама, у моралном животу друштва – што смо посејали, то и жањемо.
– Које активности треба предузети? На који начин вратити васпитање у школу?
– Ми немамо готове рецепте и упутства. Наравно, свако од присутних имао је своје конкретне жеље и размишљања на ову тему. Али, поновићу још једном, стварање државне стратегије у области културе, образовања и васпитања захтева озбиљан рад од стране државних органа и друштва, прегалаца културе и образовања. Једно је потпуно јасно – треба под хитно приступити овој ствари најбољим духовним и интелектуалним снагама земље. За стварање концепције ће, наравно, бити потребно одређено време, али ћемо на крају добити проверену и стваралачку стратегију, која ће свима моћи да обезбеди слободан приступ истинском благу духовне, моралне и културне баштине Русије и светске културе. Ако се сад најозбиљније не побринемо за то бићемо криви зато што ће се појавити генерације осиромашених, унакажених, непријатељских у односу на историјску Русију, болесних, и на крају крајева, људи неспособних за живот.
– Да ли, по вашем мишљењу, међу садашњим кандидатима – без навођења конкретних имена – постоји онај ко би имао слуха за овај апел и био спреман да га подржи?
– Видећемо, зашто да говоримо унапред? Имамо молбу, налог за будућег руководиоца земље. И јако бисмо желели да он има слуха за ову насушну потребу коју су изразили његова светост патријарх и прегаоци уметности.
