Русима у Сирији се све чешће прети, они напуштају земљу

У Сирији је наступило већ друго «арапско пролеће». Градови су захваћени немирима, учестали су напади фундаменталиста на хришћане. С молбом да исприча нешто о ситуацији у овој земљи дописник «Интерфакс-Религија» Алексеј Соседов се обратио представнику патријарха Московског и целе Русије при Антиохијском патријарху, архимандриту Александру (Јелисову) који се тренутно налази у Дамаску.

- Ситуација је напета. Прилазе Дамаску чувају војници, зато је у Дамаску релативно мирно, што се не може рећи за предграђа, где често долази до пушкарања и где се налазе снаге безбедности. Слична је ситуација у Алепу, Латакији и Тартусу. Међутим, у Хомсу, Хами, Идлебеу и Дари – то су погранични градови – влада потпуни хаос. Хомс су напустили Руси запослени у канцеларији «Стројтрансгас» и други грађани који говоре руски језик.

- Како бисте могли да окарактеришете политичке процесе који се тренутно одвијају у Сирији?

- Застој у политичком животу Сирије изазвао је много негативних појава у друштву: корупцију, грубост функционера, обесправљеност пред државним апаратом и тако даље, што код средње класе и сиромашнијих грађана није могло да не изазове незадовољство. Сматрам да је управо то створило повољно тле за немире. Међутим, ватра за фитиљ је донета споља. Војни немири су постали посебно активни после завршетка активне фазе либијске кампање. Очигледно је да су наоружани најамници који су се ослободили, појачали редове наоружане опозиције у самој Сирији. Међутим, у овој ситуацији је посебно страшно то што оправдано незадовољство постојећим проблемима у државној управи религиозни екстремисти користе за остваривање само њима знаних циљева, који се могу једино претпостављати по нејасно формулисаним паролама попут: «Све алавите – стрељати, све хришћане – у Либан.» Није утешан ни пример северноафричких држава у којима су се догађаји завршили једнако – доласком религиозних фундаменталиста на власт.

- У току последњих месеци хришћани у Сирији су више пута подвргавани агресији. 26. јануара у граду Хами убијен је клирик Антиохијске Цркве јеромонах Василије (Насар). Да ли се Ви и радници представништва Руске Цркве осећате безбедно?

- Хришћани у Сирији, који су дуго година живели под заштитом државе данас немају искуства и снаге да организовано заступају и бране своје интересе. Управо због тога су данас рањиви и незаштићени. Очигледно је да наоружана опозиција, надахнута идејама исламског екстремизма, не спрема ништа добро хришћанском становништву у случају доласка на власт. То се види из варварских напада на манастире и саме хришћане. Различити медији су већ више пута преносили вести о случајевима киднаповања хришћанске деце и подвргавању хришћана насиљу. Жалосно је и искуство Ирака где је од милион и по хришћанског становништва девет десетина било убијено или се спасило бекством. Притом је управо Сирија пружила уточиште многима од њих, а такође им је помогла с емиграцијом у друге земље. Многобројни примери прогона хришћана-Копта у Египту пружају слику о жалосној перспективи и за сиријске хришћане.

У односима према становништву које говори руски постоји још и додатни политички фактор, који се одређује позицијом РФ у вези са сиријским конфликтом. Након што је Русија ставила вето на резолуцију Савета безбедности ОУН о Сирији положај руских држављана у овој земљи се нагло погоршао. Од стране такозване „ослободилачке војске“ и религиозних фундаменталиста стижу им претње о физичком обрачуну, наређује им се да напусте територију сиријске државе као „виновници погибије Сиријаца и њихове деце“. Ово се попут инфекције шири и на свакодневицу. Увреде упућене нашим женама чују се већ и у неким рејонима Дамаска, било је случајева да је таксиста одбио да их вози кад је чуо да говоре руски. Чак и деца могу да гађају каменицама људе који говоре руски. Занимљиво је да су догађаји у Дари почели управо од дечјих антивладиних натписа на зиду. Деца су индикатори скривених расположења, јер чују шта одрасли причају између себе и које емисије гледају на телевизији.

Наравно, у оваквим условима није безбедно обављати богослужења. У целини, запажа се тенденција повлачења Руса. Тако је с радом завршила средња општеобразовна школа при руској амбасади, њен персонал је напустио Сирију. Сирију напуштају жене и деца из породица руских држављана који се тамо налазе на раду. А из градова у зони ратних дејстава одлазе и жене с децом из мешовитих бракова.

- Да ли је зграда представништв Руске Цркве под заштитом?

- Као недржавна установа која не поседује дипломатски статус зграда представништва никад није била под заштитом. После ремонта 2004. године подигнута је непрозирна метална ограда, али у случају отворене агресије и мародерства то је слаба заштита.

- Колико људи ради у представништву?

- Стално запослен је само један представник, односно ја. Ту су још двојица људи који раде на одржавању: возач и економ.

- Колико парохија духовно руководите у Сирији?

- У Сирији је главна парохија при храму представништва у Дмаску, а такође, ту су (тачније, биле су) заједнице у Алепу, Латакији и Хомсу.

- Да ли неометано можете да обилазите друге градове, да служите?

- Од априла прошле године путовања по земљи су постала немогућа, пошто главни путеви на север воде кроз зоне војних сукоба. У садашњим условима, како сам их описао, плашим се да ћемо морати да прекинемо редовна богослужења и у Дамаску. Осим тога, и руске дипломате у саветима инсистирају да то учинимо.

- Да ли се ситуација у Сирији одразила на број парохијана храма у част свештеномученика Игњатија Богоносца у подворју у Дамаску?

- Парохија је практично «испарила». Јер њену основу су раније чиниле породице наших грађана који су у Сирији послом, породице које су у потпуности православне. Сад су оне напустиле земљу. Остаје шачица парохијана који стално живе у Сирији, али и од њих много одлазе у домовину, а многима је тешко да дођу у храм из предграђа.

- Колики је бројни састав Ваше парохије у Дамаску?

- Парохија у Дамаску, ако се закључује на основу контекста који сам описао, чини највише десетак људи. То су крхотине некада многобројне православне заједнице која говори руски и која је бројала неколико стотина људи, а буквално је десеткована за последњих пола године.

- Да ли се старате за руске војнике у Сирији?

- Они су увек са својим породицама најактивније учествовали у црквеном животу. Заправо, пре свега за децу из њихових породица је неколико година радила школа веронауке. Данас су остали само мушкарци који се труде да дођу у храм кад год су у могућности.

- Колико броји дијаспора људи у Сирији који еговоре руски?

- Тешко ми је да говорим о свој дијаспори која говори руски иако ми је делимично познато да броји преко 10 хиљада жена у мешовитим браковима. Међутим, преко 90% њих је удавши се за муслимане због ових или оних разлога примило ислам и нису чеда Руске Православне Цркве. У вези с њиховом ситуацијом не могу да кажем ништа одређено: оне у потпуности зависе од судбине и полигичких погледа својих мужева.

Оне које су сачувале верност Христу и вери својих предака, мисле исто као и локална хришћанска заједница и налазе се у истој ситуацији, само с том разликом што имају могућност да се врате у домовину.

- Недавно је председник синодалног Оделења за спољне црквене везе митрополит Волоколамски Иларион изјавио да такозвани џамати, који се састоје од терориста-вахабита, наоружаних и припремљених о трошку страних држава, циљано убијају хришћане. Какав је Ваш дијалог с муфтијом Сирије Ахмедом Бадр-ед-Дин Хасуном? Да ли он успева да утиче на муслимане?

- Главни муфтија је добронамеран и паметан човек. Он одлично схвата механизме, који делују у сиријском конфликту. Међутим, тешко да може да утиче на ситуацију. Имаме који позивају на мир прогоне фундаменталисти, има убијених и међу њима, укључујући и сина главног муфтије. Треба имати на уму да у исламском свету постоји свој «Ватикан» - Саудовска Арабија и Катар. Мишљење тамошњих богослова ће увек однети превагу и над здравим разумом и над мишљењем обичних локалних имама.

Радикална исламизација сунитског правца није ствар која се одвија преко ноћи. То је процес, који је трајао најмање неколико деценија. Постојао је известан двоструки морал: с једне стране, муслимани су долазили у званичну џамију, слушали су проповеди, а с друге – у кућним условима, користећи интернет и медије, поредили су оно што су чули с богословљем радикалних исламских ауторитета. Мислим да је већина давала предност овим другима. Презрив однос на нивоу свакодневице према онима «који другачије мисле» - хришћанима, алавитима па чак и шиитима, осећао се већ одавно, али је постојеће државно уређење обуздавало спољашње испољавање ових процеса. Данас је «брана проваљена» и сва мржња која се накупила излива се у појаву о којој говори владика Иларион. Обратите пажњу да по новом Уставу, за који је ових дана одржан референдум, председник земље може бити само муслиман. Дакле, одјеци исламизације се испољавају и у званичној линији државних промена. Иако опозиција, због јасних разлога, не жели да прихвати чак ни такву варијанту основног закона.

- Да ли постоје подаци о броју хришћана у Сирији?

- 10% од 23 милиона становништва чине хришћани различитих конфесија, али овај број није проверен. Бојим се да их данас има и мање од тога.

- Молимо Вас, реците нешто о сарадњи представништва с властима, Антиохијском патријаршијом и других хришћанским конфесијама и религиозним заједницама? Да ли предузимате заједничке напоре за смиривање ситуације?

- Наша «метода» је, као што разумете – молитва. То је данас најделотворније средство. Кад постоје посебни поводи за молитвена окупљања у храмовима различитих конфесија трудимо се да сви заједно будемо присутни како бисмо посведочили своје јединство пред лицем претњи и да покажемо солидарност која може да учврсти дух хришћана у искушењима.

- Представништво води духовну бригу о православној дијаспори која говори руски на канонској територији Антиохијске патријаршије не само у Сирији, бећ и у Либану, Ирану и земљама Персијског залива. Колики је број парохија Руске Цркве у овим државама?

- У Либану, у Арапским Емиратима и Ирану има и моје браће-свештеника. То су протојереј Анатолије Јегоров и игуман Александар (Заркешев) који духовно руководе верницима који говоре руски. У Либану се главна парохија налази у Бејруту, има заједница у Сајду, Захлу и Триполију. У Ирану је храм Светитеља Николаја у Техерану. У Арапским Емиратима су заједнице у Шарџи и Абу-Дабију. У Шарџи се гради храм и у част светог апостола Филипа, уз њега се оснива духовно-просветитељски центар.