 |
Страшне, непроходне шуме окруживале су тада Москву. Једино су ветар и каткада дивље звери, парали ваздух хуком и завијањем, које се пробијало између густих стабала. И нису случајно ростовска браћа изабрала то место на брежуљку Маковец...
Слично томе како је Господа и претечу његовог Јована у различито време Дух сместио у пустињу, где су постили трпећи ђаволска искушења, тако је, несумњиво, и Стефана са Варфоломејем водио Свети Дух, показавши им место на коме се „...древни виђаху (...) и пре него се светлост, већ ини огањ и ини благоугодни мирис осећао“.
Није каменита пустиња Јудејска, већ непригодни за живот шумски честар, постао уточиште двојици пустињака, који су свесно тражили неблагодатну земљу како би у условима, у којима је најтеже опстајати, победили искушења сталним напрезањем свих физичких и духовних снага. Није прошло тако много времена и брат је, не издржавши одрицања, оставио брата, отишавши у Москву, у Богојављенски манастир. А Варфоломеј је одлучио да се замонаши, што је ускоро и учинио под именом Сергиј.
 |
Победом руске војске завршена је битка на Куликовом пољу. „Народ, навикнут да дрхти и при самом помену имена Татарина, - пише В.О.Кључевски, - устао је на поробљиваче, (...) насрнуо на непријатеље несаломивим бедемом, сахранивши их под својим вишехиљадитим костима...“
Минули су векови. И поново се на преломној етапи историје манастир нашао у центру догађаја. Када је почетком XVII века Лажни Дмитриј Други био на прилазима Москве, када је даље постојање руске државе, захваћене метежом, изнурене непријатељем и поривима ка власти бојара, доведена у озбиљно искушење, Троицки монаси и становници околних села и насеља, који су се склонили иза манастирских утврђења, шеснаест месеци су одолевали одредима Сапеге и Лисовског, који су до тада већ разорили Переслављ и Суздаљ, Јарослављ и Ростов Велики. Непрекидна ватра и јуриши, сплетке и уходе, који су слати да сеју издају, лишавање дотока воде опкољенима, глад и епидемије – ма шта се догађало и ма шта не предузимали Пољаци, манастир се чврсто држао све дотле, док из Нижњег Новгорода није пристигла помоћ од војводе Скопина-Шујског. Иако, како је истицао Троицки самостански економ Аврамиј Палицин, који је детаљно описао опсаду, браниоци тврђаве „нису били начисто шта им је чинити: или мртве саахрањивати, или зидине градске бранити“. Али су се сетили завета Преподобног Сергија, Пересвета и Ослјабе: „Будите храбри, као војници Христови! Дошло је време за ваше искупљење!“ – монаси XVII века.
Са мачевима назубчаним,
У светој одежди ђакона,
Са панцирима поцепаним,
Са шлемовима, и капицама
Сву ноћ мразовиту су они
Све до зоре ране
У руци претећој држали
Крстове или секире
(А.К.Толстој „Ноћ уочи јуриша“)
А скоро сто година касније управо је из манастира Преподобног Сергија прве своје кораке начинила петровска Русија. Два пута су Троицке зидине скривале млађаног владара од побуњених стрелаца. Овде, у манастиру, Петар је потом судио присталицама принцезе Софије, која је желела да самостално управља земљом и предузела неуспешни покушај освајања власти. А испред манастирских врата извршена је казна над осуђеним.
Може се рећи да је овде, у манастиру Преподобног Сергија, Петар поставио један од првих камена у темеље нове државе. Овде је Петар, после гушења првог Стрелецког бунта и заточења Софије у Новодевичјем манастиру, постао једини владар, свестан да од тог тренутка једино на њему и његовим плећима лежи бреме влсти и одговорности за земљу.
 |
«Бео као голуб» - каже о Троицком манастиру сиријски путописац из XVII века Павел Алепски. Управо као голуб на крсту, подигнутим над Русијом, - тако је тесно повезана судбина манастира са судбином руске државе, настале уз учешће Преподобног Сергија. И не једном, када се решавала судбина земље, када се одживело старо спремало да замени наилазећим новим, његова обитељ налазила се у епицентру догађаја, не просто као посматрач са стране, већ активни учесник, који утиче на ток догађаја. И ко зна, може се десити да ишчезне Лавра, а онда ће ишчезнути и Русија, чувана молитвом и заузимањем Преподобног Сергија, брижљиви чувар јединства руских земаља, снаге и независности руског народа. Надаћемо се да тај белоснежни голуб, кога је над Светом Русијом подигао Преподобни Сергиј, неће напустити своје место.
