|
Субкултура не стреми брзом и активном ширењу својих редова, упркос често формално проглашеним слоганима који говоре супротно. Њима је увек карактеристично представљање своје ексклузивности, понекад и елитистичности.
Омладинске субкултуре су за Русији – нове појаве. У традиционалном друштву их није било, јер није било ни «омладине» у нашем схватању. Дете – дечак или девојчица – одједном је израстао у одраслог човека са свим његовим обавезама и карактеристичним понашањем. Обично је то било повезано са браком, за који је време у Русији, као и у другим традиционалним друштвима, наступало у пубертету. Жена нешто старија од 30 година је већ била бака и почињала да се бави унуцима, а њен муж (или свекар) је имао велику породицу, коју чини неколико генерација потомака. Младић од 15 година је ишао да служи војску и тако се завршавало детињство. Такво друштво са својим конзервативним вредностима је било крајње мобилно – сваки његов члан је играо важну социјалну улогу. Штавише, није било потребе за неком нарочито осмишљеном «државном идеологијом» или «националном идејом»: осећај одговорности је усађен још у колевци и он је скоро увек био гаранција да неће бити непатриотског или егоистичког понашања. «Чувај част од младости», – гласи стара руска пословица.
Ослобођење од обавезне службе племства 1762. године је брзо створило осећај посебности, међутим, субкултуре нису настајале. Сталешки систем потпуно искључује субкултуре: он је изграђен на потчињености свих категорија становништва. У Русији се то још укрштало са веома израженим државним патернализмом. Сем тога, субкултура представља претежно урбану појаву, а Русија је углавном остала аграрно друштво. Сеоска домаћинства су била доста подељена међусобно. Градско племство је било превише везано за државне интересе. Јавно мњење аристократије је засновано на убеђењима националног нивоа: судбина земље је по њиховом уверењу, била у њиховим рукама и њу је директно спроводио «први племић» – самодржац. Почетком XIX века је младо племство прихватило енглески дендизам, али се то тешко може назвати субкултуром: млади дендији су у основи били појединци. П.Ј. Чадајев, поставши отелотворењем те појаве, је као личност био посебан и самодовољан. Јунак пушкиновог романа Јевгеније Оњегин је био само, «као денди лондонски, обучен». Само изгледом имитација западног стила.
Распад традиционалних друштвених веза увек рађа неформалне заједнице. Оне често имају генерацијску црту. У Русији се првом «омладинском субкултуром», можда, могу назвати студентске заједнице. До њиховог коначног формирања је дошло у другој половини XIX века. Ова заједница није била уско сталешка, власт није била способна да њен живот законодавно регулише, студентске вредности су имале неформални карактер. Било је неопходно разликовати се од свега другог – «сивог и досадног», а стечена научна знања су сугерисала: излаз је у новој социјалној реалности, у царству тоталне правде. Радикалне идеолошке карактеристике у комбинацији са спољашњим разликама. Тадашњи студент би и у времену без униформи био уочљив по свом спољашњем изгледу – наглашеном и намерно провокативном запуштеном изгледу. Увођење студентске униформе 1880-их година ту ништа није променило: дугмад нису била закопчана, капе су се носиле наопако, из или испод њих су вирили неуредни чуперци. Тадашњи адепти студентске субкултуре су се претварали у «вечите студенте», и за њих је узраст губио на значају.
Обични људи нису волели «штуденте» и односили су се подозриво према њима. Потпуним неуспехом је завршено студентско «кретање у народ». Непосредно после тога, 1878. године, десила се ништа мање позната и веома индикативна «охотнорјадска историја»: студенте Московског универзитета су због революционарне пропаганде истукли продавци из месара. Пронео се глас, да је млада «господа» одлучила да позове народ на обнављање кметства – и нерви месара нису издржали. Није им дошло у главу да агитација против монархије, која је ослободила сељаке, може имати и неке друге основе, а «беле крагне» могу иступити против имућнијих друштвених слојева. Субкултура увек носи ризик да споља буде погрешно схваћена. Студентска субкултура се распала почетком ХХ века, јер су њене вредности широко распрострањене у друштву. Студенти су на том пољу изгубили свој сјај и оригиналност. А машта о социјалној правди је активно реализована, тако да се мало ко од сањара није удавио у крвавим потоцима њеног отелотворења.
Основу сваке субкултуре увек представља утопија – представа о могућности одређене групе људи да се уједини и да заједничким напорима промени свет око себе. То може бити светска револуција и глобална заједница, технократска будућност и победа националне репрезентације на светском првенству. Поставља се једино питање стања свести, али се то, како је познато, може креирати на различите начине. То је за субкултуре крајње важан задатак. Студенти XIX века су читали најновије књиге, писали белешке и анализирали их на састанцима са циљем њихове брзе примене са свакодневно проучаваним идејама. Пропагандом или бомбом, то је само питање укуса и постојећих навика. Након једног века постало је популарно састављати изразито социјалне стихове или филозофске приче, додавати им музику, у паузама благородне занимације узимањем ових или оних стимулативних супстанци. Некада су биле сувише јаке. Шта је исход свега? Одушевљење се увек завршава разочарењем. Добро, ако је запао у ћорсокак, човек има могућност да из њега изађе. А шта ако више нема времена?
Према степену сужавања мисаоних хоризоната се сужавају и циљеви субкултура. Постепено, основна смерница постаје релаксација. Али за свест је опасно да се своди на «вечно опуштање» – то води потчињености и разградњи. Ако не учините напор, увек ће се наћи неко други, ко ће направити избор за вас. Можда то и није лоше? Временом, када човек престане бити свестан себе, бави се управо тим питањем. А то значи, да је себе већ изгубио, сви којима је потребна његова помоћ – изгубили су могућност да је и добију, а земља је изгубила – свог грађанина. И он може провести године, или, ако је посебно опседнут, деценије, у самодовољности – префињеној и не превише «доброј и наивној» или агресивној и мизантропској, високоидејној или «кул». Свет се тиме неће променити– промениће се сам човек. Личност се постепено губи, изгара. Илузорно јединство са истомишљеницима се руши. Окружење губи интересовање, долази самоћа. Најгоре од свега, она добија универзални карактер. Коме се жалити? «Душо моја, душо моја, устани, зашто спаваш?..»
Адолесценција која је пролонгирана до старости, не може створити други осећај, сем сажаљења због изгубљених могућности, како самог човека, тако и његових ближњих. Тешко је данас оцењивати каква будућност чека Русију. Прогнозе на том пољу су сасвим незахвалне. Јасно је једно: са диктатом субкултура будућности неће ни бити.
