 |
| Фoто: www.spc.rs |
Некада је утицај Византије у политичком животу Угарске био врло значајан. Трајан спомен тог угледа примећује се на краљевској „круни Светог Стефана“, где је у емајлу приказан византијски цар Михаило Седми Дука са својим савладарем Константином и угарским краљем Гезом Првим (1074-1077). Лик цара Михаила је већег формата и налази се изнад обруча круне. Савладар Константин и угарски краљ су приказани ниже, на самом обручу. Тиме је прихваћена идеја о Византији као „светској држави“ и изражено схватање о зависности Угарске од Византије.
Повлачењем Византије са простора лево од Саве и Дунава Православље ту стиче карактер „дијаспоре“, а у верском погледу бар за извесно време то је „ничија земља“. Касније на тај простор продире и ту се устаљује организација латинског обреда. Срем је требало да добије латинског епископа тек крајем треће деценије тринаестог века. На подручју које је некада држала Византија изгледа да је примењен модел као и на простору латинског царства после пада Цариграда у руке Крсташа (1204). Тамо није могао стално боравити православни Епископ, али је могло да делује православно свештенство. На простору северно од Саве било је православних Срба кроз цео средњи век, али се томе у досадашњем писању и размишљању не поклања довољна пажња.
Чак и Савин двоструки боравак у Светој Земљи може се довести у везу са поменутим, од Патријарха добијеним, овлашћењима. Стање Православља на том подручју је већ вековима тешко, пошто опасности долазе подједнако и од Латина и од Ислама. Бројни православни храмови, по губитку слободе, постају мошеје, да би потом, по доласку Латина, били коришћени за римски обред и тако редом. Сава стиже ту као најпогоднија личност, која има начина да савлада све препреке, било да су оне политичке, верске, па чак и војничке природе, што се показало више пута. „Искидани“ делови Православног света су препуштени својој судбини. Тако су, на пример 1223. године (десетак година пре посете Саве) тешко страдали хришћани у Александрији.
Савиним залагањем, на неки начин се ови делови повезују и добијају извесну помоћ. Ту треба тражити мотиве Савиног пута бар у оноликој мери колико и у његовој жељи за поклоништвом. Приликом првог пута дао је, на пример, прилог ђурђијанском Манастиру Часног Крста за подизање зграда за становање, о чијем постојању Доментијан (1253) тврди: „Још и данас стоје палате које је он (Сава) саградио у спомен родитеља његових и њега самог...“. Другом приликом ће рећи: „Приневши им части све обдари по чину њихове светиње и много злато давши у лавру Светога Саве назва се један брат од њих и написа у помен своје родитеље и свељубазног брата свога и тако у свима светим црквама по реду од Гроба Господњег.“ Овде се помиње скоро на сваком кораку Савин „благослов“ у виду давања „злата многог“.
У поглављу где пореди старозаветног пророка Мојсеја и Светога Саву, биограф говори и о Савином ктиторству ван српске земље, чега у Старом Завету није било: „Онај велики боговидац изведе Израиљ из Египта са златом и сребром египатским; а овај преподобни злато и сребро колико доби у земљи отачаства свога све пренесе у туђу земљу. Прође истоке и западе сејући богатство своје по заповести Оца небескога.“
Вратимо се милешевском сликарству. Посебан избор стојећих фигура повезује Милешеву са Студеницом и Жичом. У Студеници то су: Стефан Првомученик, Свети Никола, Јован Претеча и Свети Сава Освећени: „Основна идеја за издвајање ове четворице светитеља почива на њиховом посебном поштовању у кући Немањића и код (тадашњег студеничког) игумана Саве“.
У Жичи су опет посебно издвојена ова четири светитеља с тим што је предност дата Светом Сави Освећеном и Св. Стефану – имењацима Немањиних синова, првом краљу и првом Архиепископу српске земље, ктиторима Жиче. У Милешеви се истиче свети Стефан запажен и по томе што својим димензијама надмашује остале фигуре у овом делу Храма. Уједно, то је и једна од најбоље сачуваних фигура у Милешеви: „Колосални лик Светог Стефана испред ђаконикона, који је њему посвећен, упућује на претпоставку да је Владислав крунисан у Милешеви.“
Занимљив је однос према Светом Сави Освећеном у Милешеви. Он није насликан у наосу већ у припрати где је на северном зиду исликан ред монаха и пустињака. Прикључен је композицији коју чини поворка Немањића – Владислав, Радослав, Стефан Првовенчани, Архиепископ Сава и Симеон Немања, што може да се разуме и као његово укључивање у идеју посредништва пред Христом.
Сматра се да управо сличности Студенице, Жиче и Милешеве упућују на једну личност која осмишљава фрескописање ова три храма. То је могао бити само Сава. За Студеницу и Жичу о томе постоје изричита сведочења док за Милешеву она се изводе накнадно и посредно. Носиоци сличности нису могли бити извођачи сликарских радова пошто су ту у питању различите групе мајстора.
Храм у Жичи као седишту Архиепископије морао се разликовати од Студенице – ту је наглашена катедрална тематика (апостоли у певницама, Тајна вечера, Неверовање Томино, Мисија апостола, Силазак Светог Духа...). Природно је што и биографи највише говоре о Савином старању при градњи и украшавању Жиче.
Спољна припрата у Милешеви на својим зидовима има највећу представу Страшнога Суда у старој српској уметности. Повезује се и са стањем бившег краља Владислава, који је након губитка власти, током дугог потоњег живота – сматра се да је то трајало око три деценије – у прилици да размишља о ономе шта је некада урадио и шта га сад сналази.
Садржина ове фреске се слаже са беседом Светог Јефрема Сирина, која се налази и по старим српским рукописима: „О доласку Господњем и о Суду.“ Ту се наглашава оно што ће током суђења снаћи свештене чинове. Тада ће се „смутити сви чинови хришћански“. Пажња је усмерена на ток разлучивања, која људима ионако тешко пада услед страха од одвајања и осећаја напуштености. Потом долази раздвајање монаха. Тек онда долази реч о разлучивању међу члановима породица – тада ће бити одведени, анђели ће их гонити и немилосрдно бити. „Мале фигуре тамних, набораних лица, жестоких погледа и оштрих гестова, савршено тумаче садржину Јефремове беседе... Лепота облика и покрета жртвована је основној особини овог недопадљивог сликарства.“ Садржином и временски најближе сачувана позната паралела о овој представи налази се у једној кападокијској цркви посвећеној Арханђелима и потиче из 1212. године.
Помишља се да је ова представа послужила као образац и млађем Савином биографу Теодосију (почетак 14. века) при састављању описа Страшнога суда у свом делу. Током Савине беседе у Жичи (1220), изнеће се и мисао која се тачно односи на ову сцену. Поглавар нове самосталне Архиепископије се обраћа породичнима и опомиње их.
На поменутом примеру се не исцрпљује списак подударности текстова и слике. Слично је и са представом Светога Аврамија: „Угледах издалека човека... Ликом веома страшна, сва обрасла густим власима, бела као снег, јер беше сед од старости. А власи главе и браде његове беху дуге чак до земље и покриваху његово тело као одело, а бедра му беху опасана лишћем пустињског биља...“ Таква слика овог Светитеља се среће и на западном зиду Милешеве у старој припрати. „За сваки лик, сваку појединост, могли би се навести одговарајући текстови, не као карактери већ као увод у ишчезла расположења. Заједнички живот текстова и слика у нашој уметности средњега века скоро је нераздељив – свако насилно издвајање књижевности или сликарства било би само сакаћење целине.“
Распоред фресака у Милешеви као да је већ у фази „програмирања“ преживео мали „земљотрес“ – неспретан распоред, сцене теку обрнутим редом, композиције нису оријентисане према току излагања... Речено језиком фотографског заната, милешевски распоред фресака делује као „негатив“ у односу на уобичајени. Ту се у тумачењу ове ретке појаве није отишло даље од констатовања и набрајања примера. Међутим, у појединим приликама заступљен је уобичајени распоред. Посебно место добили су монаси Палестине, затим Египта, потом Цариграда и Мале Азије; Свети Алексиј Човек Божји је из Рима, а Варлаам и Јоасаф су из Индије. Очекивано је да Светом Сави Освећеном буде дато почасно место и природно је да тај углед деле и други палестински подвижници.
Сматра се да управо сличности Студенице, Жиче и Милешеве упућују на једну личност која осмишљава фрескописање ова три храма. То је могао бити само Сава. За Студеницу и Жичу о томе постоје изричита сведочења док за Милешеву она се изводе накнадно и посредно. Носиоци сличности нису могли бити извођачи сликарских радова пошто су ту у питању различите групе мајстора.
