 |
Вредновање светитеља, ако се о томе уопште може говорити је различито у појединим приликама. Тако, из једанаестог века потиче „ранг“ листа учитеља и отаца цркве – Јован Дамаскин, Максим Исповедник, Јован Златоуст, Кирил Александријски, Григорије Назијанзин, Василије Велики, Атанасије Александријски, Дионисије Ареопагитски...
Знатан део живота Сава проводи у Светој Гори, али код израде милешевских фресака далеко је више везан за Свету Земљу, што је нека врста његовог завештања које сведочи о дубокој везаности за светилишта и подвижнике Палестине.
За разлику од Атоса, при посетама светињама Истока током своја два боравка у Палестини, поред поклоњења библијским местима, Сава се среће и са светим моштима. Њих Света Гора као да нема. Поред тога, Сави се током посете и Палестини и Цариграду указује прилика да куповином набавља свете мошти које и доноси у земљу. О моштима се говори и када Сава на самрти шаље у своје отачаство драгоцености набављене током последњег путовања. Приметно је да се мошти светих више истичу код Теодосија него код Доментијана. Као да је Теодосије мање у духу Свете Горе? Теодосије се у том погледу показао као практичнији и „конкретнији“ од Доментијана.
Примећује се „агресивност“ Саве при набавци моштију: „Многе свете мошти по манастирима и у Јерусалиму и од патријарха затраживши и купивши... дође у град звани Акр и ту остаде док што часно и свето не нађе и не купи... и непрестано тражећи свете мошти, куповаше и од цара мољаше... дође у Јерменску да тражи мошти светих... даваше да му се набаве свакакве употребне ствари и часни црквени сасуди и увек тражећи свете мошти куповаше...“ Док Теодосије истиче ревност Саве у набављању моштију, Доментијан се више занима за Савине сусрете са искусним старцима и познатим духовницима.
Делом свог бића Сава стално остаје веран аскетском идеалу своје младости: „Васпитање пустињско из младости научивши се тегобном путу Господњем, не трпећи обичне службе опет зажеле на пустињско прохођење.“ Са тим у вези, вероватно је и избор његовог наследника на трону јерараха Српске Цркве, Архиепископа Арсенија, који насупрот неуморном светском путнику Сави никад није одлазио из Жиче, где је у своје време замонашен.
До 1938. године руски светитељи Борис и Глеб су и за учене посетиоце Манастира Милешеве били само непознати млади мученици, приказани на северозападном пиластру. Те године је, из Русије избегли научник Николај Окуњев, на основу запажања да су им тунике веома сличне онима које носе Радослав и Владислав, синови краља Стефана Првовенчаног, што је значило да су и ови непознати свеци владарског рода. Стога је руски научник изнео тезу да је ту реч о руским првомученицима Борису и Глебу. Као што често у нашој науци бива, теза је прећутно прихваћена. Они су већ раније били поштовани у Цариграду, где је постојала и црква њима посвећена. Помињу се и у оновременим месецословима под тим даном, а према рукопису Манастира Дечана насталом крајем тринаестог века, зна се и за њихове службе код Срба. Као двојица од дванаест синова руског кнеза Владимира (Василија), страдали су у сукобима до којих долази после очеве смрти (1015).
Слика из Милешеве била је повод за мисао: „Колико су милешевски мајстори повлачили паралелу између небеске и земаљске хијерархије, види се најбоље по једном упоређењу: два млада света кнеза, Свети Борис и Свети Глеб имају исту ношњу као донатор краљ Владислав“. Оба су једнаких ставова, држе крст у левој а мач у десној руци, имају исту одећу, обућу, капе... Значај се истиче смештајем представе и скоро истоветном одећом са синовима краља Стефана Првовенчаног.
Као и много чега другог, и уношење ове представе у сликани садржај Манастира Милешеве везује се за рад Светога Саве: „Несумњиво да је Савин захтев пресудно утицао да се у Милешеви једини пут у српској уметности појаве ликови руских мученика кнежева Бориса и Глеба.“ Смело је, за стање очуваности фрескосликарства код Срба, рећи да је то „једини пут“. Овде је слика Бориса и Глеба пандан великој представи Светог Архиђакона Стефана, патрона српске државе. Слично је са њиховим ликовима у руској уметности. Од значаја је трагање за начином како су ови руски свети доспели у Милешеву.
Од важности за општу историју су забележена данас тешко читљива њихова календарска имена – Роман (Борис) и Давид (Глеб). Код Руса се примањем хришћанства устаљује и пракса коришћења календарских личних имена. Срби су, и поред примања хришћанства, задржали и своја ранија словенска имена, о чему довољно јасно говори и пример Немањине породице. Није то текло једноставно. Примери постојања двојних имена код Срба у средњем веку сведоче да је постојала и упоредна тежња да се пређе само на коришћење календарских. Иначе тиха борба – уз повремена оживљавања – између ова два принципа код Срба траје кроз целу историју Српске Цркве.
У новије време настанак јединственог феномена Крсне Славе као годишње светковине, која постоји само код Срба, доводи се у везу са овом праксом. Увођење искључиве примене календарских имена донело би прославу само имендана као личног празника – како се то већ десило код других православних народа. Код Срба то није било могуће и зато је код њих Слава, као заједничка породична светковина, заменила појединачно обележавање имендана.
Не може се ту избећи ни помен боравка младога Саве у руском Светогорском манастиру – обитељи која је у оно време имала своје специфичности, данас занемарене. Његов углед тада није био велики. Он није поменут у протатском акту, поводом молбе Светогораца да се запустели Манастир Хиландар уврсти међу „разнојезичним“ манастирима, где су тада наведени само амалфитски и грузијски манастир. „Ми, знајући да ће ови манастири од стране Манастира Ватопеда бити остављени да потпуно пропадну и са лица земље нестану, и да ће у њима сасвим престати и помињање блаженопочивших царева и стараца који су их раније уз напоре били подигли, приђосмо љубљеном пријатељу силнога и светога царства ти и његовом сину монаху господину Сави молећи их да њих двојица приме ове манастире као њихово власништво и по својој вољи их обједине у један Манастир као што постоје и други разнојезични манастири царства ти на овој гори царства твога, као што су ивирски и амалфитански.“
У одлуци цара се тим поводом говори слично: „Сви се у једној жељи сложише, да њих двојица бивши велики жупан монах господин Симеон и његов син господин Сава ова светилишта о свом трошку обнове, или боље рећи из темеља поново саграде и обједине у један манастир који би служио за примање оних из српског рода који монашки живот буду одабрали, баш као што на тој гори постоје манастири ивирски и амалфитански, ослобођени од сваког старатељства па чак и власти прота те горе.“
Поред тога, руски манастир је посвећен светитељу што значи да је по рангу „нижи“ од оних који су посвећени Пресветој Богородици, што је случај са већином светогорских манстира. Тако Хиландар већ на самом почетку „одскаче“ као обитељ и посветом и убрајањем у „разнојезичне“ манастире. Десило се то и пре његовог проглашења царским Манастиром са посебним овлашћењима у односу на друге обитељи тог ранга.
Много шта су Доментијан и Теодосије прећутали о Сави, па би према њима испало да је он по преласку у велики грчки Манастир Ватопед „заборавио“ руски Манастир који га је први примио, а то би било неповољно по Саву, познатог по својој добродетељи за скоро све манастире Свете Горе. Преко Милешеве, добијен је још један детаљ Савиног рада, који сведочи да преласком у Ватопед везе са Русима нису прекидане. Потом, русизми по српским рукописима, насталим у то време, сведоче да су српско-руске везе биле далеко живље него што се обично мисли. Затим, ту је и питање сличности милешевске слике са представом ових руских светитеља на руским иконама. Да ли је та сличност дошла само преко Савиног сећања и памћења, или је ту пред мајсторима постојао већ готов извесни иконографски „предложак“?
О Савином доласку, боравку и монашењу у руском Манастиру говоре оба његова биографа. Прича је на први поглед једноставна, а деценијским понављањем кроз литературу постала је већ „уходана“. Тако Доментијан долазак Савин везује са Божјим деловањем: „Уведе га у Свету Гору своју и усели га у дом светог Пантелејмона у рушски манастир...“
Ту је по доласку војне потере, послате по очевом налогу да га пронађе и врати кући, млади Растко по једнима замонашен, полутајно и на брзину, по другима ту је само пострижен да би монашење било обављено касније. Због разлика у сведочењу Доментијана и Теодосија овај део текста оцењен је као важан и од интереса чак и при изучавању односа Доментијана и Теодосија. Основни проблем је у томе што се казивање Доментијана у његова два списа разликује. У Житију Светога Саве (1253), монашење је извршено у Ватопеду, док према Житију Симеона (1264) од истог писца то је обављено у Русику. Стиче се утисак као да би Доментијан при неком новом писању друкчије поступио. У овој заједници Сава не остаје дуго. Поводом празника Благовештења Пресвете Богородице, позван је на славу Манастира Ватопеда, да би ту и остао.
Сразмерно кратак боравак Саве у руском Манастиру, вероватно је разлог да га брат Стефан у очевом Житију и не помиње. По њему, потера је од куће одбеглог Растка пронашла у Ватопеду. Пошто он пише очево Житије, за њега је тај детаљ „споредан“ и можда га једностано није ни знао.
