Једна од неистина војвођанског аутономаштва је да је „САП Војводина“ била некаква оаза толеранције, различитости култура, религија и традиција. Истина је другачија. Пошто нису били у стању да створе корисну, лепу и напредну културу „новог доба“ коју су прокламовали, војвођански комунисти су олако уништавали туђу. Тако су током шездесетих година ХХ века уништили и јерменску цркву у Новом Саду, једини храм који је припадао том народу у читавој југоисточној Европи.
Горда звона парају облаке
И чују се из древних храмова.
Опила се земља сунчаницом
Непокорна, храбра мајко српска,
Док корачам твојом ораницом
Откуцаје осећам твог срца.
Бабкен Симоњан, Косовска песма, 1994.
Јермени и Срби
|
Према српском предању, Јермени су у Србију дошли и као војници султана Мурата I, али су је одмах напустили схвативши да су обманути (обећано им је да се неће борити против хришћана). Ови Јермени су прешли на страну српског Кнеза Лазара, у чијој служби су се потом борили против Османлија учествујући и у Боју на Косову. Потомци ових Јермена трајно су се настанили на планини Озрен код Сокобање, а о њиховом присуству сведочи народни назив ман. Св. Арханђела – „Јерменчић“)[2].
Јермени нису народ традиционалних земљорадника, пошто је њихова отаџбина врло незахвална за земљорадњу, па су се и међу нашим прецима радије бавили другим занимањима. За разлику од Срба, Јермени нису били силом покорени[3] под власт Османлија, па нису били обухваћени стравичном обавезом званом „аџами оглан[4]“, и током трајања отоманског султаната су чак уживали неке слободе, попут слободе кретања, тако да су се лакше бавили трговином.
У модерној култури Србије, Јермени су оставили значајан траг,[5] о чему постоји јасно изграђена свест у њиховој националној култури.
У државу угарског краља досељавали су се током новог века, углавном као богати трговци или златари са територије Турске. Својим потомцима су обезбеђивали државну службу, а често се утапали међу народе сродне културе, као што су Срби, или се селили даље. Известан број угарских племића јерменског је порекла, а неки су чак стекли високо племство у доба владавине Хабсбурга.
Јермени у Новом Саду
Београдски Јермени су дошли у Петроварадински шанац[6] (касније је ово насеље постало градско језгро Новог Сада[7]) још 1739. године, након поновног пада Београда у руке Османлија[8]. Већ 1871. године је у Петроварадинском шанцу било око 150 Јермена.
„У августу лета господњег 1739, када су Турци Београд већ освојили били, ми Јермени остависмо Београд и побегосмо испред варварских војски, заједно с нашим мисионаром Јаковом Ерзерумским, калуђером јерменског манастира у Млецима, и дошавши овамо, настанисмо се у Новом Саду, преко пута Петроварадина.[9]“ Новосадски Јермени су, дакле, били сједињени с римокатоличком црквом[10], а њихов свештеник је по правилу распоређиван из „конгрегације мехитариста“. У почетку је новосадски јерменски свештеник становао у римокатоличкој плебанији и морао да богослужи у заједничкој, римокатоличкој цркви, а 1743. године је јерменска заједница за свог свештеника купила кућу с вртом у којој су потом вршена и богослужења[11].
Надлежна римокатоличка архиепископска власт им је одобрила подизање храма Св. Петра и Павла, који је завршен 1746. године захваљујући добровољним прилозима малобројних, али веома богатих верника[12]. Ова јерменска црква је први пут страдала током дивљачког угарског бомбардовања Новог Сада из Петроварадина 1849. године, када је артиљерија с Петроварадинске тврђаве систематски уништила скоро све зграде у Новом Саду, да би казнила грађане Новог Сада због привржености српском Војводству и верности цесару. Ипак, велика добротворка Марија Трандафил[13] обновила је и овај новосадски храм, иако је његову унутрашњост римокатоличка црквена општина снабдела богослужбеним предметима тек 1891. године.
У Краљевини Југославији формирана је 1935. године Јерменска заједница.
Пошто су се новосадски Јермени бавили банкарством и трговином, често су се селили, а њихова заједница никад није била велика и није формирала школу, до краја XIX века сасвим је опао број Јермена, а последњи Новосадски Јермени су изумрли уочи Другог светског рата[14].
Рушење јерменске цркве у Новом Саду
Брозов комунистички режим је шездесетих година примао огроман новац од својих ментора са Запада, даван како би Југословенска привреда постала потпуно зависна од држава НАТО-а. Било је то доба када су новосадски комунисти желели да се покажу као носиоци напретка грађанског и индустријског друштва, па су радикално решавали „урбанистичке“ проблеме, ни мало поштујући традиције и обележја „мултикултуралности“ и „мултиконфесионалности“ главног града САП Војводине.
„Јермени су се населили у Новом Саду где су 1746. године саградили своју нову цркву, али је и она срушена у Титовој Југославији 1963. године.[15]“ Формални разлог је био проширење улице која је требала да постане „Булевар маршала Тита“ (данас носи име Михајла Пупина), а поштовање сакралне архитектуре јерменске цркве би „неугодно“ реметило њен ток. Срушен је и јерменски парохијски дом[16] који се налазио поред цркве.
Власти су претходно јерменску цркву саме, решењем Завода за заштиту споменика културе од 3. марта 1951. године, ставиле под заштиту државе као културно-историјски споменик, с образложењем да је та црква „једини историјски документ о томе да су Јермени становали у Новом Саду у 18. и 19. веку“. Ипак, 9. марта 1960. године, а на „молбу“ Народног одбора општине Нови Сад, исти Завод донео је решење по коме се јерменска црква „брише из регистра споменика културе стављених под заштиту државе, јер је изгубила својства споменика.[17]“ Очигледно, „молбом” је револуционарна власт Заводу ставила до знања да САП Војводина не може да чека крчење пута за Булевар маршала Тита.
Свештене утвари из цркве су требале да буду предате на чување Градском музеју и Заводу за заштиту споменика културе, али су готово све развучене и до данас им се тешко могло ући у траг:
„У Заводу за изградњу града наводе да су запослени у овом предузећу све предмете из цркве предали на чување Музеју града и Заводу за заштиту споменика културе. Међу предметима су се налазила и четири веома вредна црквена звона, дрвени олтар, неколико кипова и статуа, оргуље најстаријег типа, те велики број икона, слика и свећњака. Председник Јерменске заједнице Србије, трагајући за предметима, мени се обратио још 2002. године. Ја сам га упутила на Музеј града који је тврдио да те предмете поседује, али је председник Јермена тамо затекао само један црквени тепих. Све што смо ми успели да пронађемо јесу две скулптуре на тавану „Градског зеленила“. Црквене клупе су разбацане негде по Тврђави, а једну сам и лично видела испред једног атељеа – каже Донка Станчић, бивша директорка Завода за заштиту споменика културе Војводине. Како нам је речено из Музеја града, ова установа поседује само део црквених предмета. “Имамо једно звоно, молитвене књиге, ноте, спомен-плочу са улаза у цркву, један пастирски штап и нешто старог текстила. Остало је предато „Градском зеленилу“, а неки од предмета су негде на тврђави – каже Радован Бунарџић, археолог у Музеју града. Директор Музеја града, Милан Парошки вели још да су у поседу Музеја биле и црквене клупе и да су се налазиле у просторијама код Београдске капије у Подграђу, али да су исте просторије од Музеја „буквално отете“ и предате на располагање „Пословном простору“, па се ни о судбини клупа не зна ништа. Директор Јавног предузећа „Пословни простор“ Зоран Ђаковић рекао је за „Блиц“ да о предметима из цркве не зна ништа, док из „Градског зеленила“ кажу да су се у складишту њиховог комуналног предузећа до 2002. године налазила само два гипсана кипа и једно мање звоно из некадашње цркве, те да је предмете преузео Музеј града[18]“. Да ли ово значи да ни после десет година аутономашке власти у Војводини није стављена тачка на пљачку имовине која је од непроцењиве вредности за малу јерменску заједницу у мултиетничкој, мултикултуралној европској регији?
Јермени у Новом Саду данас
Осам векова након посете првог српског архиепископа Св. Саве Јерменији, 1235. године, Србију је 2008. године посетио Архиепископ јерменске апостолске цркве Воксан Калпакијан, на позив Српско-јерменског друштва[19]. Том приликом, јерменски архиепископ је посетио српског епископа Иринеја Буловића у Новом Саду и заједно са њим обишао место на коме се налазио јерменски храм Св. Петра и Павла у том граду.
Данас у Новом Саду живи педесетак Јермена, који су 2009. године обележили „Дан геноцида“[20]. Том приликом, сазнали смо да су градске власти Новог Сада обећале поновну изградњу јерменске цркве[21]. Ово није први пут да се помиње обнова тог храма, пошто је, истини за вољу, то још почетком деведесетих година тражила група српских интелектуалаца окупљена око новосадског листа „Самоуправа“.
Тешко је веровати како ће садашње власти Новог Сада исправити последице насиља својих аутономашких идеолошких предака из доба Брозове СФРЈ. И да им овако нешто падне на памет, градска власт, која је већ потрошила све наше новце па продаје градски водовод, нема средстава којима би остварила обећање из 2009. године. Или би покрајинска власт нашла средства за обнову када би могла да постави спомен таблу за подухват самохвале себи самој за нешто што је изграђено нашим новцима? Такве ствари су већ виђене[22] у “традиционално мултиетничкој и мултикултурној европској регији“, где мањине нестају из реалног живота, да би наставиле виртуелно постојање у аутономашкој дијети[23].
Упутнице:
[1] У манастиру Витовници пронађен је ктиторски епиграм из 1215. године на словенском и јерменском језику.
[2] Манојловић, Тања: Јермени међу Србима, РТС, 19. 8. 2009.
[3] Древну Јерменску државу уништили су Турци Селџуци.
[4] Данак у крви.
[5] „Кроз векове у Србији су живели познати Јермени који су својим доприносом обогатили српску науку, културу, музику, уметност, а међу њима су били велики добротвор Сава Ђорђевић (Саак Геворкјан), академик Јаков Хлитчијев, чувени војни лекар Врамшапух Атаљанц (прадеда чувене балерине Ашхен Атаљанц), лекар Амајак Мурадијан, доктор економије Тиран Сукијасовић (Сукиасјан), врло познати у музичкој јавности композитори Петар Оскјан и Варткес Баронијан, некадашњи директор Београдске опсерваторије Вахе Оскањан, познати сликар Миодраг Вартабедијан-Варта, сестре Сукијасовић (Ружица, Маргита и Крунислава) које су учествовале у партизанским покретима у Другом светском рату, а такође врло познати и веома цењени Јермени Согомон Техлирјан, Аршалујс Аствацатрјан, Вахан Минахорјан, Вахан Тотомјанц, Слободан Глигоријевић.“ Игић, Горан: Симоњан, Бабкен – Јермени и Срби су браћа по страдању, Печат, 26. 8. 2010.
[6] Према тадашњим прописима угарског краљевства, јеретици и шизматици нису смели да се настањују у царској вароши Петроварадин, тако да је православним Србима толерисано насељавање око мочвара, лимана и мртваја северно од Дунава. Такоје прво настало „Рацко село“ (Рац – погрдан назив за Србина), познато касније под именом „Петроварадински Шанац“ од којег је настао Нови Сад спајањем са околним селима.
[7] Становници су за 80.000 форинти од цесарице Марије Терезије купили слободу и да њихово насеље постане слободна краљевска варош Нови Сад 1748. године.
[8] Забележено у летопису јерменске цркве Св. Петра и Павла у Новом Саду, који је са јерменског превео на латински монах Јосиф Вартан, монах реда Св. Антонија.
[9] Новосадски Јермени ишчезли лагано и готово неприметно, Грађански лист, 9. 8. 2008. Доступно на: „Наслови нет“
[10] Део Јермена је у XVII веку примио римокатоличку веру, тј. прихватио римског папу као врховног поглавара своје цркве. Ове јермене називају „Махитаристима“, јер је вођа римокатоличког покрета међу њима био монах Петар Манух Мехитар, који је са језера Севан прешао на острво Св. Лазара код Венеције и тамо основао римокатолички манастир у коме се богослужило на јерменском језику и по јерменским обичајима владало. Тамо је установљена и конграгација, која је постављала јерменске римокатоличке свештенике у подунављу. Само под влашћу римског папе се у држави Хабсбурга могла одржавати верска посебност јерменског народа.
[11] Новосадски Јермени ишчезли лагано и готово неприметно, Грађански лист, 9. 8. 2008. Доступно на: „Наслови нет“.
[12] Први међу приложницима нааведен је Јован Ченази. Недалеко од места на ком је била црква, налази се породична гробница породице Ченази, која није уништена приликом изградње Булевара маршала Тита, па и данас постоји. Сачувано је и име последње (сахрањене из породице).
[13] Стојаковић, Г: Знамените жене Новог Сада, НС, 2001.
[14] Службу црквењака у овом храму обављала је Јулијана Пољаковић, која је умрла 1949. године, али није била Јерменка. Грујић, Милорад: Водич кроз Нови Сад и околину, Нови Сад, 2005. година.
[15] Игић, Горан: Симоњан, Бабкен – Јермени и Срби су браћа по страдању, Печат, 26. 8. 2010.
[16] Грујић, Милорад: Водич кроз Нови Сад и околину, Нови Сад, 2005. година.
[17] Домановић, Душко: Храм порушен, звона сакривена, Блиц, 21. 1. 2008.
[19] Обновљено 1995. године.
[20] И новосадски Јермени обележили дан геноцида, РТВ, 24. 4. 2009.
[22] Потомци добровољаца из Горње Рогатице добили цркву, РТВ, 27. 8. 2011; У Горњој Рогатици изграђена црква Силазак Св. Духа на Апостоле, РТВ, 28. 8. 2010.
[23] Дијета = Чест назив феудалних скупштина састављених од представника сталешких и других колективних тела, ради остварења њихових колективних права. Избор представника у дијетама одражавао је привилеговани статус једних на рачун других грађана, био је велика препрека општепредставничкој демократији, једнакости права гласа, и онемогућавао једнакост грађана. Комунистички поредак је познавао сличне колективне корпусе у облику Већа ДПЗ и ДПО током трајања комунистичког режима у СФРЈ (Видети Устав СФРЈ из 1974.), а корпуси “националних заједница”, које не познаје ни Устав Србије, нити Закон о националним мањинама, наметнути су Војводини Корхецовим статутом (Видети: Статут Војводине из 2009. године, чл. 40). Одредбе садржане у чл. 40, ст. 3 и 4 Корхецовог статута драстично су нарушиле уставну равноправност грађана.
