 |
Само две недеље после „видовданске поруке“ Мери Ворлик, у којој је амбасадорка Сједињених Америчких Држава у Београду посредно опоменула српске власти да унапреде права припадника ЛГБТ популације (о чему смо писали у 172. броју, од 1. јула 2011. године), радна група Владе Србије убрзано је почела да приводи крају преднацрт „Грађанског законика“, у којем се чак 380 чланова односи на породицу, од којих многи и на права хомосексуалаца. Тако би модификација досадашњег „Породичног закона“ подразумевала, између осталог, и потпуну једнакост црквеног венчања и венчања пред матичарем, али и правно изједначење брачне и ванбрачне заједнице, легализацију „сурогат мајке“ (могућност да „права“ мајка, уз посебан уговор, „прода“ или „дарује“ своје дете „вештачкој“ мајци), те признавање хомосексуалних бракова (брак више не би био дефинисан као заједница мушкарца и жене, већ као „унија два лица“). Комисија за израду „Грађанског законика“, коју чине 14 универзитетских професора права (!?), разматра чак и могућност да се новим законом припадницима ЛГБТ популације, уколико склопе брак, омогући и усвајање деце, чија би права, као и „модалитети пожељних образаца васпитавања“, без обзира на то у каквој одрастају заједници, била регулисана посебним актима.
Геј лоби у Србији окупљен је око СПС-а: Божидар Милићевић, члан Геј стрејт алијансе и Главног одбора Социјалиста
ГЕЈ СРБИЈА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ
Овакав развој догађаја изненадио је и саме геј и лезбо
активисте који су, после прошлогодишње неуспеле
„Параде поноса“, истицали како би ова тема на
дневни ред у Србији могла да дође тек за десетак година.
Међутим, захваљујући јаком геј лобију, окупљеном око
Социјалистичке партије Србије (односно ангажовању Бориса
Милићевића из Геј стрејт алијансе, члану Главног одбора
СПС-а), већ сада се разматра чак и могућност да се
хомосексуални бракови афирмишу у образовном систему, и то
у букварима и читанкама (то би могло лакше да се реализује
до краја мандата актуелне Владе, имајући у виду да је на
челу Министарства просвете Милићевићев колега, такође
социјалиста Жељко Обрадовић).
Наравно, овакав „Грађански законик“, због
наведених спорних одредби, најпре је супротан Уставу
Републике Србије (што је мала препрека за његово усвајање,
будући да се практично све политичке партије, осим
Демократске странке Србије, и иначе залажу за уставне
промене). Такође, нови правилник којим се дефинишу
породични односи, потпуно је у супротности са хришћанском,
и пре свега православном традицијом (што такође не омета
његово доношење, пошто већина политичких организација има
наглашено радикалну атеистичку позицију). Он је
проблематичан и са аспекта психологије и психијатрије, јер
на многа питања, рецимо у вези са „феноменом
хомосексуалности“, дечјом и педагошком психологијом,
одговара супротно научним чињеницама (мада су, руку на
срце, наши стручњаци одавно под притиском Светске
здравствене организације, напустили научну етику).
Коначно, нови Породични закон имплементира један сасвим
друкчији морални код (уз просветне реформе, уграђен и у
ментални склоп деце), који поништава све досадашње,
иманентне српском народу, традиционалне, духовне и етичке
вредности (што је, нажалост, и основно полазиште у
деловању готово свих релевантних политичких структура у
земљи).
Али, он је истовремено, и један од неопходних услова за улазак Србије у Европску унију, јер, како је то почетком године наглашавао истакнути функционер СПС-а Борис Милићевић, без законског регулисања питања истополних заједница наша земља нема европску перспективу.
У СРЕДИШТУ НИШТАВИЛА
Као што, на макроплану, нема европску перспективу ако се не одрекне дела своје територије (Косова и Метохије), ако не прихвати оружане снаге освајачке глобалне империје (НАТО), уколико, зарад интереса мултинационалних компанија, не распрода читаву имовину и све природне ресурсе, успут трујући земљу и уништавајући здравље грађана (ГМО). Као што, на духовном плану, нема европску перспективу уколико се не одрекне видовданског завета и слободарског духа (историје), светосавске традиције (Цркве и Бога), националног и културног идентитета, државе. Нема европску перспективу ако, напослетку, на микроплану, не разори и ону кључну ћелију друштва – породицу – која би могла да остане последња брана надолазећем систему „вредности“ који урушава и само постојање било каквих моралних принципа, захваљујући којима је, и у најтежим раздобљима, српски народ опстајао, не заборављајући да без надахнућа љубављу, вером и надом, живот нема никаквог смисла. Јер, изједначавањем традиционалног брака са ванбрачном или хомосексуалном заједницом, омогућавањем да свака од њих усваја децу, те афирмацијом „сурогат мајки“ и „смрти оца“ – смрт породице постаје реалност са којом би европска Србија морала да се помири.
То је заиста невиђена цена за било какве, па и европске интеграције, довољна да, ако у савременој Србији постоји и мало памети, евроентузијазам замени једнако снажан антиевропски став. Некада је, због мањих зала од овде побројаних, српски народ, предвођен истакнутим појединцима, нашао снагу и умећа да се супротстави и Турском царству, и Аустроугарској монархији, и Хитлеровом нацистичком и Стаљиновом комунистичком походу. Ако већ Светог Саву и цара Лазара доживљава као део далеке прошлости, и мита, уколико им је Косово и Метохија географски тако удаљена, оружане снаге НАТО-а невидљиве, а ГМО корпорације сувише апстрактна тема за размишљање, српски народ ће, можда, ускоро, када зло покуца на врата његове породице, ближњих, родбине, родитеља и деце, наћи воље и снаге да покаже зубе и овој евроатлантској „Новој либералној империји“, која, уосталом, ширењем ништавила, не угрожава само опстанак Срба, него и свих других народа у читавом свету.
