Руски фронт милосрђа на Балкану / Православие.Ru

24. септембра 2011. године у Београду ће бити одржано свечано отварање спомен-плоче, посвећене руским медицинским мисијама, чија је самопрегорна делатност у периоду 1912-1917. године заслужила захвалност српског народа. Церемонију сећања већ дуго времена у Србији сваке године одржавају енглески, француски, канадски и други званичници, који нису заборавили да су њихове санитарне мисије у овом периоду пружале хуманитарну помоћ на Балкану. Сад је на ред дошла и Русија. И од нас зависи да ли ће ово постати традиција.

Иницијатива за постављање спомен-плоче припада члановима Српског лекарског друштва – онима од њих, који су учили од руских стручњака – учесника у овим догађајима – или су потомци емиграната из првог таласа. Они су са страхопоштовањем сачували нама неопходне информације. Заједничка скупштина организација подржала је одлуку својих колега и дозволила је да се плоча постави на згради друштва. Сви су прикупљали новац. Ентузијасти су се обратили за помоћ српској јавности и наишли су на одазив.

Датум није случајно изабран. Управо овог дана 1914. године на територију земље стигле су прве иностране мисије – руске: Санкт-Петербуршког словенског добротворног друштва и одред милосрдних сестара, које је окупила удовица руског посланика А.П.Хартвиг за I резервну болницу града Ниша.

Александра Павловна Хартвиг је врло значајна личност за Србију. Потекла је из угледне племићке породице, у којој је већина мушкараца бирала војну каријеру. Њен отац је био ратни генерал, а деда – адмирал. Жене из ове породице су се трудиле да поштују традицију рода. Тетка Александре Павловне по оцу била је позната Ј.П.Карцова – једна од првих руских милосрдних сестара, која је асистирала руском хирургу Н.И.Пирогову у Симферопољској војној болници, потоња настојатељица заједница милосрдних сестара у име светог Георгија. Мајка А.П.Хартвиг је целог свог живота путовала по гарнизонима пратећи мужа. Свуда је овај брачни пар остављао добротворне установе, које је сам отварао. По правилу су то били дечји домови или школе.

А.П.Хартвиг је задобила искрену љубав Срба у време Балканских ратова. Није било хуманитарног проблема, којем она не би посветила своју пажњу. За своју главну обавезу сматрала је помоћ најсиромашнијим слојевима становништва и руским медицинским установама, које је слало Руско друштво Црвеног крста (РДЦК), чим су стигле вести о почетку ратних сукоба с Турском

У Србију су послате војна болница Иверске заједнице милосрдних сестара, мање војне болнице Московске Александринске и Кијевске Маријинске заједнице. Основу одреда, које су слале московска и петербуршка градска друштвена управа, свакако су чиниле милосрдне сестре московске Старо-Јекатерининске болнице и Тверске Сребрне заједнице. Било је и појединачних одреда: од средстава удовице власника шећеране Ј.М.Терешченко послата је мања војна болница Кауфманске заједнице, од средстава Мермерног дворца – војна болница кнегиње Јелене Петровне (биле су упућене сестре из сестринства свете Јелисавете); Таврички комитет за организацију помоћи балканским Словенима и Грцима опремио је мали Таврички одред.

За време Бугарско-српског рата у помоћ болесним и рањеним српским војницима притекла је војна болница заједнице свете Евгеније РДЦК, наставила је с радом и мања војна болница кнегиње Јелене Петровне. Против колере и дизентерије на поново присаједињеним територијама и у пограничној зони успешно се борио мањи епидемиолошки одред кнегиње С.А.Долгоруке. По сведочанству очевидаца на почетку II Балканског рата Србија је личила на „некакву огромну војну болницу“.

У Србији је у време Балканских ратова из Русије (по непотпуним подацима) било послато 27 лекара, шест економа, два фармацеута, 73 милосрдне сестре, 109 болничара, две дадиље. И то ако се не рачунају руски лекари, који су радили по уговору са српском владом и које су упутиле различите друштвене организације! Они су примили 4542 болесника и рањена војника, извршили су 541 хируршку операцију.

Утисци о делатности руских мисија у овом периоду сачували су се у извештају о путовању на Балкан делегата Међународног Црвеног крста Кларе Штурценгер. Говорећи о болници сестринства свете Евгеније она је признала да су је радници ове војне болнице одушевили: „У њима није било ничега од екстравагантних, бучних и често врло фриволних Руса који се често могу срести у Швајцарској. Сви они су били необично мирни, добродушни и драги. Благи у опхођењу с пацијентима, деликатни приликом лечења – чинило ми се да су идеални, јер им је и знање било на високом нивоу.“ Раднике „мисије за борбу против колере“ кнегиње Долгоруке она је назвала јунацима. К.Штурценгер је саопштила да су „од 2000 болесника од колере за само месец дана успели да спасу 1200“.

Русија је на Балкан слала најбоље међу најбољима. Као милосрдне сестре у Србију су отпутовале дворска дама обе царице грофица А.Д.Толстој, кнегиња А.С.Долгорука и неке друге. Сестра Толстој, како се она наводи у извештају одреда, после обављања свог посла често је остајала у ноћним дежурствима помажући другим сестрама. Кнегиња Долгорука је била свестрана особа. Стекла је медицинско образовање и неколико година је радила као хирург у низу петербуршких клиника. Али била је позната као страствени возач, па чак и као авијатичар!

Племенити пориви срца нису били својствени само аристократкињама. У јуну 1913. године, кад се епидемиолошка ситуација у Србији нагло погоршала А.П.Хартвиг је написала писма неким милосрдним сестрама које су се лепо показале у току I Балканског рата и предложила им је да ступе на службу у српској влади. Одрекавши се радног стажа у Тверској Сребрној заједници, дакле и од социјалних гаранција, милосрдне сестре Марија Владимирова, Александра Соловјова, Вера Драгомирова и Евгенија Митјурева су напустиле сестринство и отпутовале у Србију (у саставу одреда кнегиње Долгорукове).

И, вероватно је оцењујући рад руских санитарних мисија у периоду Балканских ратова тешко наћи лепше речи од оних које је нашла Клара Штурценгер, сећајући се свакодневних сусрета „с многим великим јунацима који су опет и опет неустрашиво ризиковали своје животе. Сви они носе своје ловорике. Али палма првенства припада онима који су своје животе излагали хиљадама опасности, који су несебично дошли како би у туђим земљама из чистог човекољубља неустрашиво радили на најопаснијим местима, који су својим херојским примером подизали дух и умиривали огроман број људи, те их спасавали од очаја и сигурне смрти.“

Балкански ратови су се завршили, али су многи лекари и медицинске сестре остали да раде у Србији по уговору. Као што је познато, примирје није дуго трајало. Букнуо је Први светски рат и у помоћ болесним и рањеним српским војницима и становништву, осим већ поменутих одреда Словенског добротворног друштва и А.П.Хартвиг, допутовале су болничке мисије кнегиње Трубецкој, Московске Александринске заједнице милосрдних сестара, болнички одред руских светогорских манастира с Атона. У удео ових одреда пао је тежак задатак да се, осим што су лечили ране које су војници задобили у боју, боре и против епидемија. Од инфекција нису морали да бране само војнике, већ и ратне заробљенике и мирно становништво. За њега су биле организоване бесплатне мензе с топлим оброцима и амбуланте. Заједничким напорима са српским лекарима епидемије су биле побеђене. Почетак ратних операција у октобру 1915. године прекинуо је многа започета добротворна дела на територији Србије. Тегобе јесењег повлачења исте ове године руски болнички одреди су поделили са српском војском. Нису све рањенике успели да евакуишу са српске територије. Заједно с њима у Нишу су практично у пуном саставу остали одред Московске Александринске заједнице милосрдних сестара и добровољци из одреда кнегиње Трубецкој.

Српска војска и део становништва су напустили земљу поставши избеглице. Русија их није оставила без помоћи, која је попримила друге облике. Медицинску помоћ Србима, док им је била потребна, на Солунском фронту је пружао одред Словенског добротворног друштва. Неке руске војне болнице у Грчкој и у Француској такође су примале Србе.

Надам се да ћемо једном моћи поименце да наведемо све учеснике у овим догађајима. Савременици треба да знају да добра дела нису пала у заборав. Засад ћу навести само неке од њих: лекари Н.И.Сичев, С.К.Софотеров, Н.К.Холин, Н.С.Спаски, Н.Ф.Кисељов, Ј.И.Чабров, А.Х.Бабасинов, Ц.Л.Бибикова, А.Ј.Озолинг, Н.И.Пајевски, А.Н.Торочешников, Н.В.Марцинкович; милосрдне сестре: кнегиња Вера Наришкина, Параскева Саблина, Клавдија (Калтум Насер) Васиљева и многе друге.

Нека је вечна слава херојима!