У поворци Св. Отаца, српски архијереји
наступају са оцима хришћанског истока и херојима
патрологије. Есхатолошки историзам се понајбоље види у
иконографији, а затим и у етосу српског књижевног
стваралаштва средњег века.
Пред наследнике светосавског трона, поглаваре аутокефалне Српске Архиепископије, одмах се поставио изазов историјске и моралне одговорности. Велико дело њиховог претходника, духовног оца, првобитног ктитора и организатора, Св. Саве, позивало је на подражавање, односно одржавање успешног нивоа у управљању Црквом. Црква је у тадашњој држави имала важно место, идеолошки искристалисано и друштвено функционално. Са државом од међународног значаја и устројеном Црквом која је у породици православних Цркава имала углед, српски народ је добро загазио путем националног формирања.
Модерне националне идеологије, засноване на секуларизованој подлози европског романтизма, трагају за идолопоклоничким духом народа; српски национализам се, примећују многи модерни историчари, уобличио већ у епохи Немањића, уроњен у хришћански идејни свет. Био је практично постављен на два стуба, самосталној држави и аутокефалној Цркви. То велико дело су остварили двојица светих Срба – велики жупан Стефан Немања (Св. Симеон Мироточиви) и син му Свети Сава, први Архиепископ српски. Свака доцнија епоха српске историје имаће за мерило њихово достигнуће, у сфери политике, дипломатије, уметности и културе уопште.
 |
| Фото: Православие.Ru |
Новији појам „Светосавље“, настао тридесетих година XX века, препознаван је често као некаква клерикална идеологија, а заправо је био опозиција и супротстављање сваком клерикализму, јер клерикализам није ништа друго до институционална издаја Еванђеља, стари Јудин грех у новим историјским условима. Личност Св. Саве, светих Немањића и њихових светих савременика смештени су у центру националне историје. Генерацијско вредновање садашњице кроз њихов лик, њихова дела и заслуге јесте трансвременска конвенција до које се дошло спонтано, а сваки другачији приступ се саморазграђује, нестајући у магли пролазности и тмини незнања.
Првопрестолник и сапрестолници
Да би се сагледале и пребројале персоналне заслуге српске црквене елите, морао је да прође читав један век. Сагласје духовне и политичке власти, њихов паралелизам надлештва већ се види у титули српских црквених поглавара из тога времена. Ако су краљеви владари „све српске земље и поморске“, онда су архиепископи „све српске земље и поморске“. У литургијској перспективи Св. Сава је вечити „првопрестолник“, носилац власти и части, предстојатељ и служитељ из српског рода и отачаства. Они који се суочавају са његовим наслеђем јесу „сапрестолници“, јер служе са њим и уз њега, окупљени око Св. Жртвеника, у служењу Речи Истине. Престо Св. Саве није само видљиви трон, јер се већ тада очитује једна тајна српске историје, исказана у покретљивости и флуидности, у способности да се од невоље и лоших спољашњих прилика помери центар, тј. започне живот на крајинама и окрајинама. Манастир Жича је већ за време првог Савиног наследника похаран од Бугара и Мађара. Савин „престо“ је духовно наслеђе, жртвеник, служење Свете Литургије. У поворци Св. Отаца, српски архијереји наступају са оцима хришћанског истока и херојима патрологије. Такав есхатолошки историзам се понајбоље види у иконографији, а затим и у етосу српског књижевног стваралаштва средњег века.
Пећка Патријаршија, као гробно место и чуварка моштију српских архиепископа, има пре свега духовни и богослужбени значај, али је оставила, иако је доста документације и страдало, врло мало административног трага. Нема јуридизма, присуства црквене канцеларије, неке администрацијске архиве. Јер, у неминовности српске историје центар се и даље померао. Даљи наследник Светог Саве, Архиепископ Данило Други, по савременицима седи „на престолу светог светитеља кир Саве, првог архиепископа српског“ (1329). Овде није реч о плеоназму свети светитељ, не, напротив; он је „Свет“ јер је постигао Царство Небеско, а „Светитељ“ јер је то реч која значи „Архијереј“. У годинама непосредно пре Косовске битке за Патријарха Спиридона се каже да „држи престо светитељства српске земље“, што се разуме као пуноћа првосвештенства аутокефалене, тј. „никим обладане“ Српске Цркве. Престо архијерејства српске земље је видљива веза отачаства са Царством Небеским, која води целокупан народ у „живљење на небесима“.
Од Саве II до Саве III (1263-1316)
Други имењак оснивача Српске аутокефалне Цркве, Архиепископ Сава III остварује духовну санкцију у једној повељи набрајањем својих светих претходника и „сапрестолника“: „заклињем силом Божијом и Његове Пречисте Матере и Часног и Животворног крста и свих светих који су му од века угодили и светитеља нашег кир Саве и светог Арсенија, Саве, Јоаникија, Јевстатија и Јакова и Јевстатија Другог, и ја и браћа моја светитељи (архијереји) који смо живи проклињемо и завезујемо, онога који хоће да разори и оно најмање које је писао господин наш краљ у овој хрисовуљи“.
Ова санкција коју је донео Архиепископ Сава III (1309-1316) набраја све његове претходнике који су седели „на престолу светитељства српске земље и поморске“ као Свете, а то су били Сава II (1263-1271), Јоаникије (1272-1276, †1279), Јевстатије (1279-1286), Јаков (1286-1292), Јевстатије II (1292-1309). Ово показује да су поглавари аутокефалне Цркве убрзо сматрани светима и да им се врло рано, већ од савременика и колико у другој генерацији, чинило црквено поштовање. У овом низу недостаје само име Архиепископа Данила I (1271-1272) који је кратко био на челу Српске Цркве. Кратка житијна белешка о њему која је остављена у једном родослову каже: „њекоторије ради вини, прикључшеје се јему измењен бист престола светитељска“, у преводу: „ради неке кривице коју су му приписивали био је смењен са светитељског престола“.
У Житију Архиепископа Јоаникија, у Даниловом Зборнику стоји неколико података за околности смењивања Данила I са водећег положаја у Српској Цркви: „А када је прошло мало времена, пошто се преставио архиепископ Сава, и после његовог престављења престол светитељски је примио Данило архиепскоп, који је због неког дела (њекотораго ради дјејствија) био смењен са тог престола“.
У истом правцу иде и Данилов настављач који каже: „И он је био достојан водитељ вере божанствене и бринуо се за Христову цркву као што треба. Ради неког случаја који му се догодио, био је смењен са светитељског престола. И живећи дакле таквим часним животом, престави се као општем животу божанственог живота“.
Било да је реч о делатности, кривици или случају, када је каријера Данила I (1271-1272) у питању „дворска историографија“ из средњовековне Србије не прећуткује лоше стране које су се дешавале у домаћем искуству. Иначе, добар и исправан Архијереј није се снашао у бурним политичким приликама које су у један мах наступиле. Наиме, има историчара који претпостављају да је Архиепископ Данило I био жртва дворских интрига, династичких борби или утицаја римске курије.
Јурисдикција Српске Цркве се крајем XIII века ширила са територијалним увећањем државе, након освајања краља Милутина на југу, заузимањем Скопља, Малеша, Пијанеца, Жеглигова и Овчег Поља. Тада се оснивају нове митрополије и епархије.
Подражавајући Св. Саву, сви српски архиепископи су походили Св. Земљу, што истичу њихови животописци. Тако је на поклоничко путовање ишао: Сава II, Архиепископ Јоаникије и Јевстатије I. Манастир Хиландар имао је велику улогу у образовању црквене елите и српског клира тога времена. Пре него што ће понети епископски или архиепископски чин боравили су у Светој Гори Атонској, а поименице се помињу као игумани ове царске Лавре: Сава II (1263-1271), Јоаникије (1272-1276, †1279), Јевстатије (1279-1286), и Сава III (1309-1316). Данилов настављач каже за Архиепископа Јакова: „приброја се у ред христољубивих светитеља“, а за Јевстатија II: „до сада се достојно и блажено и свето спомиње“.
