У детињству своме блажени Стефан беше васпитан у сваком добру: стекао је велики разум и побожност, послушност родитељима у свакој њиховој заповести, тако да је вером, мудрошћу и храброшћу многе превазилазио, као и својом природном телесном лепотом. Зато су за њега касније говорили очевидци, који су га већ ослепљеног видели, да је појавом био ,,без приговора, да се не може замислити човек достојанственији од њега, и да је висока раста и ванредно озбиљног и паметног лица". Но најважније особине блаженог Стефана састојаху се у његовој преданости вољи Божјој, чистом животу и верности Цркви и вери Православној.[4] Иако његов живот беше мученички и многострадални, као праведног и многострадалног Јова, он никада не одступи од верности свесветој вољи Божјој, а свагда благодараше Бога за све што га у животу сналажаше. А његова животна страдања не беху мала, као што ће се даље видети. Због тадашњих тешких прилика за хришћане на Балкану и силине турског султана Мурата II, Стефанов отац деспот Ђураћ даде своју ћерку Мару султану за жену, да она, као некада праведна Јудита, буде жртва за спас свога народа и отаџбине. При одласку из престолног града Смедерева за Једрене сестру Мару су пратила браћа Гргур и Стефан, да буду са Маром неко времо заједно и да је тиме донекле теше. Браћа су својим присуством укрепила веру своје сестре, тако да се сестра њихова Мара никада није одрекла ни напустила хришћанску веру, нити примила безбожни ислам. Стефан је потом и надаље остао у Једрену, уствари више као неки талац турском султану, док се Гргур вратио натраг. Но при нападу Турака на престолницу Смедерево и Гргур буде заробљен и одведен у Једрене, где их, по наређењу самог султана Мурата, а без знања сестре им султаније Маре, свирепи Турци обојицу ослепе, на сам Ускрс 1441. године.[5] Као разлог за тако свирепо дело султан је наводио преписку браће са оцем им Ђурђем (који је тада био остао без деспотовине и налазио се у Дубровнику), у којој су они тобоже откривали деспоту Српском тајне Турске царевине. Уствари, главни разлог ослепљења ових српских племића била је турска завист, због њихове лепоте и витештва, и због страха да они не постану наследници и владари Српске земље и државе.
Неколико година после овог невиног страдања, блажени и многонапаћени Стефан слепи и слепи му брат Гргур бише од султана Мурата враћени у Србију и живи предати оцу њиховом деспоту Ђурђу. Јер у рату између хришћана и безбожних Агарјана победише тада (године 1443—4) хришћани,[6] те Турци бише принуђени да склопе мир и да деспоту Ђурђу поврате и живе синове и град Смедерево и целу деспотовину. Ослепљеног Стефана и Гргура предао је Ђурђу у Смедереву турски комесар Балта Оглу. Тужан је био и преболан призор кад су се срели отац и слепи му синови: деца су посрћући пошла оцу у загрљај, али је стари деспот рикнуо као рањени лав и стропоштао се онесвешћен на земљу. А наша народна душа оставила је у народној песми записане ове речи за њих: „Мила децо, два Деспотовића, колико сте јадни и слијепи, толико сте сувише лијепи". Пре своје смрти стари деспот Ђурађ узео је себи за савладара свог најмлађег сина Лазара.[7] Стари отац умро је на Бадњидан, 24. децембра 1456. године, у деведесетој години живота.[8] Ускоро за њим умрла је и његова супруга Јерина, Стефанова мајка (3. маја 1457 г.), а ускоро за њом и млади деспот Лазар (20. јануара 1458. г.). Тада је, по жељи Српског народа и великаша, и по благослову Српског Патријарха, блажени Стефан Слепи миропомазан и устоличен у Смедереву за новог Српског Деспота. Као владар он се одликовао мудрошћу и храброшћу, јер је у врло тешким временима и приликама успевао да сачува Српску земљу и народ и не преда град Смедерево ни Турцима нити Угрима (Мађарима). Међутим, после тога неваљалствима разних непријатеља и домаћим издајствима, у Смедерево 6уде доведен за владара босански кнез Стјепан Томашевић, римокатолик по вери, за кога буде венчана девојчица Јелена, ћерка Стефановог брата деспота Лазара и деспотице Јелене Палеологове, снахе Стефанове (1. априла 1459. године). Недужни праведник Стефан Слепи, последњи законити Српски владар, би тада протеран из отаџбине, и он се нађе у великој невољи.[9] Но, по његовом неправедном прогонству из отаџбине и првстонице, град Смедерево одмах падне под Турке (20. јуна 1459. године) и тако казна Божја снађе Српску земљу.
Блажени прогнаник и страдалник Стефан отиде тада код своје сестре Катарине, удове погинулог грофа Урлиха Цељског, која живљаше у то време на свом имању у Хрватској. Одатле је кренуо опет даље и преко Дубровника стигао у Албанију, где је имао неке своје родбине. Тамо овог праведника и страдалника Господ милостиво утеши и награди, јер му даде за супругу честиту и побожну девојку Ангелину, ћерку албанског великаша Аријанита Комнена, а свастику славног војводе Ђурђа Кастриотића-Скендербега. Ангелина беше врло богољубива и човекољубива, и видећи праведног и красног страдалника Стефана, она га свом душом и срцем заволе, те измоли од својих родитеља благослов да га узме себи за мужа. Благослов њиховог по Богу брака и венчање у цркви обави се у Скадру 1461. године и њих двоје од тада заједнички дељаху судбину изгнаника и страдалника, али и благослове праведника и светитеља. Јер Бог благослови њихов брак и даде им троје деце: Мару, Ђорђа и Јована, ол које се последњих двојица благодаћу Божјом показаше предивни и прославише као светитељи.[10] Због сиромаштва и немаштине, а и због блиске опасности од Турака, блажени Стефан и Ангелина пређу из Албаније у Италију, најпре на југ у Апулију, а онда на север у Фурланију (код Трста), у тамошњи град звани Београд. Овде се они настане код Стефанове сестре Катарине, која ту беше купила један замак са имањем. У околини овог града Београда живљаше словенски народ, и у цркви се обављаше литургија на словенском језику. Праведни Стефан и Ангелина остадоше са својом децом доживотно верни Православној вери и Цркви, што ни мало није било лако у она времвна и у оној средини латинској и папској.
Са својом породицом Стефан живљаше у Београду у скромности и оскудици, примајући понекад и милостиње са разних страна. Са благочестивом супругом својом Ангелином он се нарочито стараше да децу своју обучи животу у свакој побожности и чистоти, и у томе му милостиви Господ помагаше иако беше од многих страдања и странствовања оболео, блажени Стефан не клону духом, него благодараше Богу на свему. Осећајући да ће ускоро отићи из овога света, он писаше Дубровчанима за своју супуругу и децу ово: „Иако бих вам, господо, имао да пишем о много и много ствари, ипак не могох писати вашем господству, јер сам много болестан и слаб од болести своје. Много се молим вашему господству, и много и милостиво и смерно, и препоручујем вам моју Ангелину и дечицу моју: Ђуру, Мару и Јована, пред Богом и пред Пречистом и пред свима Светима, што ви са њима, то Бог са вама. О властело, немојте оставитк Ангелину и моју дечицу да пропадну иза мене. Нека вас Бог научи да имате љубави према њима, као што сте имали према нама и нашим старима, и да их не оставите у за њих непогодно време". После овога дође и блажена кончина светог праведника многострадалног Стефана, и он мирно предаде душу своју у руке Господа свога дана 9. октобра 1476. године. Његово свето тело би погребено у Београду, у Фурландији.
Не дуго времена после тога тело му би објављено као нетрулежно, и то на тај начин што се на гробу поче јављати нека чудесна небеска светлост. Светлост ту најпре угледаше неки лопови који бејаху дошли да му опљачкају гроб. Када пак затим би отворен гроб његов, тело његово би нађено цело и нетрулежно, заједпо са нераспаднутим његовим оделом. Од светих моштију његових многи тада добиваху исцељења, и многи слепи прогледаху. Блажена пак супруга његова Ангелина и синови му Ђорђе и Јован, добивши дозволу од мађарског краља Матије да се настане у сремском селу Купинову на Сави, пренеше тамо са собом и чесне мошти Светог Стефана и положише их у цркву Светог Луке у граду Купинику (15. фебруара 1486. године). Ђорђе тада постаде деспот Сремски, но ускоро се и он и мајка му Света Ангелина замонашише и подигоше мушки и женски манастир Крушедол у Срему (о чему се опширније говори у њиховим Житијама), а деспотом постане најмлађи син Стефанов Јован (до своје кончине у Господу 1502. године).
Када се 1505-6. године Света Ангелина и син јој Свети Максим преселише у Влашку, где Максим постаде архиепископ, они са собом понеше и чесне мошти Светог Стефана у Влашку, одакле их опет повратише при свом повратку (1509. године) и положише их у новоподигнути манастир Крушедол. Овде се од моштију светог Праведника догодише не мала чудесна исцељења и оздрављења. Године пак 1688. мошти Св. Стефана (са моштима осталих Бранковића) склоњене бише за неко време у Сент-Андреју, али су ускоро враћене опет у Крушедол, где су мирно почивале све док их безбожни Турци у бесу своме не исекоше на комаде и заједно са црквом крушедолском спалише (13. августа 1716. године). Од тог пожара остали су само поједини мањи делови, међу којима и десно стопало светог и праведног Стефана Слепог, новомученика и многострадалника Српског. Његовим светим молитвама нека Господ помилује и спасе нас и сав Српски православни народ и све православне хришћане и све људе Божје. Амин.[11]
Тропар глас 4.
Процвета нам пролеће благодати, Стефана Новог спомен, да празнујемо Прославитеља његовог, јер призва све празникољупце да узносе благодарење Богу који сачува тело његово у гробу цело и нераспадљиво што чудесима дивљење буди, моли се за људе своје као отачаственољубац, и за оне који чине спомен твој.
Кондак глас 3.
Приђите, Стефана усхвалимо сви и божанственим песмама прославимо, јер није далеко од апостола и мученицима приближи се и преподобних и праведних блаженство наследи и мирисом моштију својих облагоухава нас и моли се Господу за душе наше.
[1] Његов свети спомен 15. јуна, где видети опширније о њему.
[2] Његов свети спомен, заједно са мајком му Св. Милицом, славп се 19. јула.
[3] Уствари, Ђурађ Бранковић, деспот Српски (1427—1456 г.), имао је из првог брака троје деце: Мару, Тодора (који је млад умро) и Гргура; из другог пак брака са Јерином (Ирином) имао је такође троје деце: ћерку Катакузину (или Катарину) и синове Стефана и Лазара. Мара ће бити удата за султана Мурата II (1421—1451. г.), а Катакузина за немачког грофа Урлиха Цељског (у Словенији). Гргур и Стефан биће ослепљени од султана Мурата II 1441. године.
[4] Од Св. Стефана Слепог остала је сачувана у српском преводу књига Св. Јована Синајског звана Лествица, наслеђена му од оца, коју је сачувала касније Стефанова супруга Св. Ангелина. Из тога се види на чему се учио и васпитавао Свети Стефан.
[5] Св. Стефан и Гргур ослепљени су у тврђави Токат на мору, близу Цариграда, у старом дворцу званом „Бедеви Чардак". Ослепљени су на тај начин што им је усијано гвожђе превучено преко очију и зенице им спржене.
[6] У овом рату нарочито се, уз деспота Ђурђа, истакао православни војвода из Румуније Сибињанин Јанко (Јован-Јанко Хуњади), познат из наших народних песама. Главна битка је била код брда Куновице (или Плоча), надомак Ниша, крајем 1443. године, када је у хришћанске руке пао и град Софија.
[7] Било је то 1446. године, када је Лазара оженио Јеленом Палеологовом-Драгаш, синовицом последњих Византнјских царева (из града Мистре са Пелопонеза).
[8] Деспот Ђурађ је био врло побожан човек. Он је дао Турцима 30.000 дуката да би откупио део моштију Св. Апостола Луке и пренео их из Епира у Смедерево, где су оне биле положене у деспотову цркву Успења Пресвете Богородице (на смедеревском гробљу). Он се дописивао и са васељенским патријархом Генадијем Схоларијем. Привржен Православљу, деспот Ђурађ је одбио да пошаље изасланика Српске Цркве на лажни унионистички сабор у Флоренцији 1438. године, јер је добро знао неискреност Латина. Он је том приликом рекао: „Ја сам сусед Латинима, и често сам с њима долазио у додир, и разговарао сам с њима, и знам тачно и речи њихове и намере и начине; знајући дакле добро и њих и све њихово, нећу послати изасланике на сабор". (Силвестар Сиропул, Историја о Флоректинском собору).
[9] Стефанов брат Гргур Слепи, који је још пре ових догађаја био ожењен, налазио се тада код Турака. По паду Смедерева у турске руке (20. јуна 1459 г.) он се повукао у манастир Хиландар, где се ускоро и упокојио као монах Герман (крајем 1459 г.). Његов син Вук Гргуровић-Бранковић, прешавши у Угарску, буде постављен од угарског краља Матије за Оремског деспота над тамошњим Србима. Он се прославио у борби против Турака и остао познат у нашим народним песмама као „Змај Огњени Вук". Њега је по смрти (1485 г.) наследио, као деспот Сремски, син Св. Стефана и Ангелине Борђе Бранковић, тј. потоњи у монаштву Св. Максим Архиепископ (спомен му 18. јануара).
[10] Свети Максим Бранковић (тј. деспот Ђорђе) слави се 18. јануара; Свети деспот Јован - 10. децембра, а света им мати Св. Мајка Ангелина - 30. јула.
[11] Иконе и фреске са ликом Св. Стефана Слепог налазе се у Новом Хопову, Крушедолу, Вршцу, Панчеву и у Патријаршијском музеју у Београду.
