С пута по косовским манастирима / Православие.Ru

О лепоти српских манастира на Косову и Метохији написане су бројне књиге, многи су уврштени на листу светске баштине УНЕСКО. Косово је ризница српске духовности и поред тога што су бројни манстири и цркве паљене и рушене од стране албанских екстремиста. Поред већ чувених манастира Високих Дечана, Богородице Љевишке, Пећке Патријаршије, постоје и бројни мање познати манастири, у којима и данас живе монаси, делећи судбину свог народа и срдачно дочекујући госте ма које вере, нације и опредељења били.

Из Рашке крећемо уз планину алтернативним путем, јер су Срби направили барикаде на административним прелазима као одговор на постављање такозваних царина и полиције Косова. Давно заборављени пут преко планине, иако узан, неасфалтиран, необезбеђен и често опасан, сада је Србима веза са Србијом. Једва се мимоилазимо и надамо се да нам у сусрет неће наићи камион или аутобус. Спуштамо се полако низ планину и онда на суседном брду угледамо манастир Врачево, који се бели на сунцу. Дочекује нас насмејано лице о. Софронија: „Уђите, уђите у конак да се угрејете, да попијете кафу, чај, вино“. Кажемо, да желимо прво да снимимо невелику али лепу цркву, која је пре неколико година обновљена и старе гробове који сведоче да су се овде Срби од давнина молили Богу, ту је некада била и школа. Монах нас оставља, вели да је црква откључана и да уђемо јер то је и наша кућа, а он оде да нам скува чај. Снимамо дрвено клепало крај врата, црквене сасуде, прелепи иконостас. Док пијемо чај и домаће вино, о. Софроније нам каже да их је у манастиру четворица, поред молитве, богослужења, израђују свеће, брину о манастиру, дочекују љубазно госте.

Причао би још с нама али ми журимо даље, тркајући се с временом, желимо да стигнемо пре мрака до о. Јована у Цераљску Реку, који живи у шуми без струје и воде. Затичемо га како ради са још неколицином људи, желе пре зиме да заврше шанац за одвод воде. Угледао нас је из даљине а како се примичемо, он већ брише руке и иде нам у сусрет: „Хајде да ручате, мора да сте гладни, идете с пута,“ гостољубиво нам говори смешећи се. Захваљујемо се, лако ћемо за храну, жељни смо приче о овом српској светињи и његовом усамљеничком животу. Кућица у којој живи више је него скромна, била је још мања и скоро неупотребљиво али је он за два месеца, откако је ту, средио и спремио за зиму. Унутра је пријатно топло, ватрица пуцкета, на зидовима окачене иконе а крај кревета његова бројаница. „Био сам атракција кад сам дошао, прижељкивао сам да ме владика Теодосије овде пошаље и испунила ми се жеља. А владика је већ два пута долазио да ме обиђе“, прича нам о. Јован. Међу онима који помажу је и чика Бранко, он из свог села често дође код о. Јована да му помогне. Показује нам тамо, у даљини на врху планине албанске куће. Каже да се некада у миру живело, помиње пријатеља Албанца, доктора који сада живи у Приштини. А на питање, да ли га је скоро видео и чуо, одговара да није али да верује да му је још увек пријатељ. Док прича низ његово изборано лице капљу сузе.

Претходног дана смо се најавили и игуману манастира Бањска, о. Данилу па остављамо о. Јована у његовим пословима, желећи да стигне све што је планирао пре него што га снег завеје. У манастир Бањска стижемо по мраку, јер на Косову често нема струје. Једва успевамо да снимимо нешто у овој старој српској светињи коју је још краљ Милутин зидао у 14 веку. Аутентични зидови и лукови измешани са новим каменом, тритрај свећа у мраку и тихи глас о. Данила зраче мистичном атмосфером, надилазе време у коме смо. Ову светињу походе бројни верници, прича нам о. Данило. Срби са Косова поготово, њима је овај као и други манастири ослонац, дају им снагу да издрже све муке које су претрпели претходних година, храбре их у нади да ће једнога дана бити боље и да ће остати на својој земљи којом су преци ходали.

Следећег дана крећемо рано у посету манастиру Соколица, игуманији Макарији и њеним сестрама. Скрећемо са главног пута, заобилазећи барикаде, јер је око манастира албанско становништво. Пењемо се уз планину све више и више а на самом врху угнездио се заједно са соколовима манастир који је по њима и добио име. Мати Макарија, доктор хемије, некада академски професор, чувени иконописац, говори неколико језика, плени одлучношћу, тврдом вером и храброшћу која јој је у претходим годинама била потребна да заштити не само сестре и манастир, већ и монахиње у другим манастирима, Србе. Прича новом пуковнику Кфор Адолфу Конраду, који је дошао да је упозна, да одржава добре односе са комшијама Албанцима, да сама говори неколико језика али да јој је у срцу увек српски. Прича му и о томе да Срби тешко живе, да се и даље њихове куће пале, они убијају и да се никада за те злочине не пронађе кривац. Он је уверава да као човек саосећа али као пуковник Кфора размишља другачије и говори да је врло искусан јер је био на многим кризним подручјима, Еритреји, Либану, Јерусалиму, а она га прекида и пита: „А када сте били у својој кући, пуковниче!“ Даље му каже да је њен манастир стециште људи са разних крајева, да су ту долазили војници Грци, Данци, да га посећују Руси, долазе ту и Албанци и све њих домаћински дочекују. Остављамо мати касније у чувеној иконописачкој радионици, ту слика, пише. Управо припрема монографију о овој српској светињи, да не буде како се пише у косовским новинама да су манастир градили Албанци и да је он њихова културна баштина.

Спуштамо се низ планину и крећемо ка Сочаници, прелепом селу у чијем миру, тишини и јесењој лепоти човек заборави на време и тешке околности у којима Срби живе на Косову. Окићене капије говоре о скорашњем венчању, куће се дозиђују и преправљају, зидају се нове, дечица иду у школу, што казује да су Срби решени да остану на Косову, без обзира на проблеме које имају. Дочекује нас млади о. Јустин и чуди се кад га питамо да ли се боји, каже да му то не пада на памет. На зиду виси зидни сат а казаљке су још на летњем рачунању времена. Ми и не гледамо на сат, говори смешећи се. Управо како рече м. Макарија монах јесте далеко од света, али он живи у свету, он дише овим светом, желећи да му удахне и дух божански.

Српске манастире на Косову и Метохији походила је Љиљана Синђелић Николић