Знамо колико има шљива у Србији, али не и колико је транзиционих супербогаташа
 |
Онда упалим ТВ и видим да се нацији ових дана обратио господин Есад Џуџевић изјавом да је „одмрзнуо” свој статус у парламенту Србије, што је нација одушевљено прихватила, а верујем да је лакнуло и младом Николи Бујићу из Суботице. Јер он се греје на трошни „смедеревац”. „Одмрзавање” господина Џуџевића топло је у парламенту Србије поздравила госпођа Нада Колунџија, никада два пута исто одевена и увек одевена по последњој моди, сада ће нам свима бити боље. „Гучи”, „барбери” и „булгари” у скупштинским клупама. Истина, ови из СПО, све у листер оделима, љути су што их ови из СПС-а стално као нешто омаловажавају, али неће због тога, ипак, да руше Владу Србије. Па и како ће, срушиће онда сами себе. Лоја џирга у Авганистану озбиљна је институција, кад погледаш све те брадоње у њој, дође ти да се смрзнеш. Тамо нема „одмрзавања”, ко се смрзнуо, тај се и о’ладио. Климатски закони, Хималаји су близу.
Дуг је пут до самоспознаје, богатство, култ богатства нова је српска религија. Школовање у приватној међународној средњој школи у Београду кошта око 8.000 евра годишње, Никола Бујић из Суботице нема 1.300 динара за месечну аутобуску карту. А буржоаски марксисти, социопатски владари наше сцене, нова класа политичара, тајкуна и естраде школује своју децу, све у циљу бескласног друштва. Истина, рекли су нам у октобру 2000. године да је дошао крај идеологијама, друштвеним класама и разним „измима”. Знамо колико има шљива у Србији, али не и колико је транзиционих супербогаташа. Идентитет сиромаха богаташа све је изразитији. Образовање представља срж ове машине неједнакости, а српске игре на срећу најбољи су показатељ нашег новог бескласног друштва. Можда су се класе у Србији и промениле, али оно што их и даље раздваја су новац, образовање, породица и професија. Јаз се само продубљује. Стари господари и нове слуге. Глобализација са људским ликом, бесконачни профит, коначни свет.
Можда се неко сећа америчке хумористичке серије „Сапуница”, свака епизода почињала је кратким садржајем претходних наставака. То се састојало од несхватљивог низа реченица о томе ко је шта рекао или урадио некоме. И тај увод се увек завршавао речима: „Збуњени, тек ћете бити”. Некако ми то личи на ново саопштење наше владе Кфору и Еулексу да не примењују силу против Срба на северу Косова. Исто саопштење као и претходно, понављање је мајка знања. Као некада „1101 упозорење владе Северног Вијетнама влади САД да не нарушава ваздушни простор и територијални интегритет Северног Вијетнама”. Моја генерација се смејала таквим саопштењима владе Северног Вијетнама. Када су после у Северни Вијетнам стигли ПВО системи СА-2 и СА-3 нисмо се више смејали. Нису ни Американци, у једном дану оборено им је 18 супертврђава Б-52.
Док се на Дудином кршу Срби са севера Косова гушају са мађарским војницима, први пут од битке са „хонведима” на Мачковом камену 1914. године, ми се, ипак, сасвим исправно ослањамо на међународну заједницу. Или је међународна заједница опасна референтна тачка за наивне? Конотације друштвености и посвећености које у себи она носи, заправо, маме на не баш мудро ослањање на туђу помоћ оне који у крајњој линији морају сами да се боре за себе. Њена дифузна подела одговорности представља изговор за земље које немају никакву намеру да помогну. Стога је цео концепт морално ризичан, будући да инспирише на неопрезно понашање лидера који очекују да ће неко други вадити кестење из ватре. Посебно у ситуацији када код нас неки убрзано раде да убрзају историју и да је истовремено и сахране. Претерујемо у томе колико смо слаби и немоћни само зато што нисмо моћни колико смо очекивали. Фрустрирајућа потрага у којој се губи перспектива.
Никола, учлани се под хитно у неку странку. Купиће ти аутобуску карту.
