 |
Иако се човјек по схватању како науке тако и богословља јавља разумним и слободним бићем, ипак очување јединственога погледа и става на његово поријекло и смисао његовога постојања није могло бити остварено. Многи се слажу да су узајамни сукоби у трагању за истином произашли прије свега, у диалогу између рационалног и ирационалног, између логике и мистике, између размишљања и Откровења. Износећи своје представе о човјеку, наука је врло рано одбацила богословље и торжествено га отправила у музеј историје човјечијих заблуда, јер разум побјеђује „слијепу“ и пуну „апсурда“ вјеру. Руководећи се начелима разума и логике научно сазнање је несвјесно одредило и границе свога познања, јер је убрзо затим показало своју немоћ и неспособност да уђе у свијет вјечних схватања.
Јаз који се створио између научног и богословског познања, био је убрзо још више продубљен новим конфликтом, али овога пута између самога факта и спекулативнога умствовања, то јесте између науке и филозофије. За науку, филозофија је постала сувишна и празна, јер сама по себи није доносила никакве научне факте, због чега је сва њена улога била сведена на методологију научнога изучавања.
За већину вјерујућих научника данашњи однос научног знања и хришћанскога богословља, који се некада давно сложио у прошлости, изображава јадну и трагичну слику, у којој остаје само жаљење за античним периодом човјечије цивилизације, када је образовани човјек сједињавао у једноме лицу богослова, филозофа и научника. Подјела човјечијег познања доприњела је не само стварању нових и различитих система познања и погледа на свијет, него је довела и до катастрофалних заблуда које су биле погубне за цијело човјечанство, па и за саму науку. Покушавајући дефинисати појаве вјечних схватања, прије свега смисао човјечијега постојања научници су узалудно ходали по вјечним лавиринтима заблуда из којих није било излаза показивјући на такав начин своју и научну неспособност. С друге стране, кретање у таквом правцу донијело је много негативних последица и за самога човјека, који је био лишен могућности спознања самога себе, свога циља и предодређења. Човјек је био лишен највећега дара и достојанства који му је Творац дао, а то је препознати образ Божији у себи.
Када је у другој половини XVIII стољећа чувени шведски ботаник Карл Линеј (1707-1778) познати још као и краљ систематике, у X издању своје књиге „Системи природе“ поистовјетио човјека са мајмуном, изгледало је то као најциничнији и најстрашнији изазов друштвеној етици. Без обзира на веома лукаво добаљење термина Nosce te ipsum (упознај самога себе), к научној дефиницији човјека Homo sapiens, велики Линеј ипак није сумњао у Божанствено поријекло човјека и његово суштинско разликовање од других представника животињскога свијета. Ипак под његовим утицајем довољно брзо енглески биолог Томас Гексли (1825-1895), у својој књизи „Човјеково мјесто у природи“ пише о потпуном одсуству било каквих разлика између човјека и мајмуна. Међутим први који је отворено и директно говорио о животињском поријеклу човјека био је њемац Ерист Гегељ (1834-1919). Његово родословно дрво животиња, познато као „Антропогенија“, било је сатављено у потпуној једнакости са учењем Дарвина. На крају и сам Чарлс Дарвин (1809-1882), енглески научник и аутор теорије о еволицији, у своме дјелу „Поријекло човјека“, изјављује да се животиње јављају директним предцима човјека.
Са пуним правом могло би се рећи да је то била велика научна, прије свега антрополошка катастрофа. Не само да је стављен под сумњу божанствени акт стварања човјека, него је и поистовјећивање човјека и животиња индиректно указивало на мисао о непотребности саме етике и таквих социјалних института, као што су религија и многочлана породица. Аргументи против присталица еволуције били су углавном моралног и религиозног карактера, због чега и нису били прихваћани научницима, који су своју позицију сматрали апсолутно непоколебљивој захваљујући њеној „научности“. Таква научна схватања нашла су плодно тло прије свега у делима психолога, који су све више и више били склони видјети у човјечијој личности само друштвену животињу, игноришући искуства хришћанских подвижника и свједочанства мученика за вјеру, научно дефинишући такве појаве као одступање од норме или резултатом фанатизма.
Област научнога изучавања је свакако област експеримента и научнога факта, који на крају свога процеса резултирају и доводе до добијања одређених знања у различитим областима истраживања. Због тога се научно и истраживање и познање огледа прије свега у практичној примјени. Важност таквог знања је велика и значајна за човјека, што је посебно примјетно данас у широком развоју технике и технологије. Међутим наука, која своја гледишта заснива на фактима, никада није могла и никада неће моћи да уђе у свијет вјечних схватања, таквих као што су слобода, савјест, срећа и главно човјек, његово мјесто и значај у васељени. Стремећи се спознати некога или нешто путем рационализма, логике, расуђивања и анализа, наука је сама себи одредила и границе научнога познања. За науку је остала недопустива и неприхватљива чињеница да осим битија може да постоји и небитије. Ако покушамо да опредјелимо логички статус материјализма то можемо лако примјетити да је он заснован на вјери у абсолутност материје. Централним мјестом таквог схватања јавља се тврдња да постоји само беспочетна и бескрајна материја. И ако поставимо питање како је то могуће доказати, одговор ће бити никако. То је предмет вјере, а не доказа објашњавају научници. Због тога је и основна теза материјализма лишена било каквог научног значаја. Такве појаве у науци могу се дефинисати на један веома прост начин. Пошто је душа свакога човјека створена по образу и подобију Божијем, онда је потпуно природно и нормално да сваки човјек осјећа и потребу зе вјером. Остаје само отворено питање на какав начин се та вјера реализује. Ако нема истинске вјере у Бога, онда се и религиозна потреба пројављује сујевјерјем или квази вјером. Због тога је материјализам несумњиво квази вјера, то јесте изопачена вјера. Осим тога, материјализам разматра могућност човјечијег познања искључиво природно научним путем. Због тога се и човјечији мозак изображава како неки систем према коме се примјењују принципи кибернетике. А једно од основних кибернетичких схватања према теорији Гедеља формулише се као тврдња да систем неможе познати самога себе, него да му је за то потребан језик вишег степена - мета језик. На такав начин ако разматрамо човјека с природно научне тачке гледишта, долазимо до закључка да он не може спознати виско развијене форме материје па чак ни себе самога. Због тога један од највећих представника научнога свијета А. Анштајн у своме чланку о „Смислу живота“ пише: “Одговорити на питање о смислу живота, значи владати религиозним осјећањима “ (Б.Г. Кузнецов. Эйнштейн. М., Изд-во Наука, 1967. С.67.) Велики математичар и физичар Б. Паскал (1623-1662) веома интересантно и оправдано описује сфере научнога познања: “наука посједује двије крајности које се подударају – прва је потпуно природно познање, у коме се налазе сви људи при рођењу – другу крајност достижу само велика душе, које пролазећи кроз све доступно људима знање, долазе до убјеђења да ипак ништа незнају и на такав начин опет се враћају на почетак“ (Мысли о религии. М., 2001. С. 37). Како се појављује научна идеја и шта је за њу карактерно, најбоље илуструју ријечи познатог физичара М. Планка „Такви процеси су ништа друго до божествене тајне, које се или сасвим не објашњавају или могу бити освјетљене само дјелимично. Покушавати проникнути у њихову суштину било би потпуно неразумно и самообмањујуће. (М.Планк. Происхождение научных идей и влияние их на развитие науки. Изд-во АН СССР, 1958. С. 47. )
Током многовјековне историје свога постојања и филозофија као једна од области познања, покушавала је осмислити човјечију личност и смисао његовога постојања на земљи. Користећи се својим законским ресурсима, прије свега комплексним познањем различитх модела устројства свијета, филозофи су настојали да што достојније и узвишеније дефинишу свијет и човјека. Ипак на крају исцрпивши све ресурсе свога истраживања, и сами филозофи су заговорили о антрополошкој кризи. На то их је подстакла прије свега чињеница што се почетком XX вијека озбиљно почело сумњати у истинитост хуманизма. Филозофи егзистенционалног правца били су први који су на крају признали вјеродостојност религиознога схватања човјека, његовог божанственога поријекла и предназначења. Ево шта пише свети Василије Велики о филозофком мудрствовању: „Јелински мудраци расуђивали су о природи, али ни једно њихово учење није остало тврдо и непоколебљиво. Јер незнајући за Бога нису допуштали могућност да поријекло свих ствари зависи од разумнога узрока. Због тога су предност давали земаљским стварима и узроком свих ствари видјели у природном стихијама“. (Творения иже во святых отца нашего Василия Великого, архиепископа Кесарии Каппадокийския. Ч.I, М., 1845, с. 3).
Великан руске религиозне филозофске мисли Ф.М.Достојевски који је читав свој живот провео размишљајући о тајни човјековог постојања на земљи, дошао је до закључка да се смисао човјековог бића састоји у томе да човјек нетреба само да живи, него ради чега да живи, ради каквога циља. Свако је дужан, сматра велики филозоф, да себи постави такво питање, јер тражећи одговор на њега, сваки човјек може себи одредити правилан правац у потрази за смислом свога живота, другим рјечима у потрази за истином. Јер човјек се, продужава Достојевски, нерађа одмах човјеком, него тек треба да постане њиме. Но да би из себе створио човјека он мора да се оријентише на неки идеал, на нешто што му може послужити примером савршенства у сваком смислу. Због тога је Достојевски управу када сматра да разум, наука и реализам никада нису могли да створе социјалну хармонију, него да је човјечанством увијек управљао неки Виши идеал који је прелијеп, свет и блажен и на који човјек треба да се угледа.
Замјенивши Виши идеал Христа идеалом мајмуна, човјек је одбацио не само Бога, него и истину о себи. Ако нема Бога како тврди наука, онда је врло лако да човјек постане и мајмун. А без Бога човјек је не само беспомоћан у потрази за самопознањем, него је способан оправдати свако зло и служити злу. Због тога спознати праву истину о себи могуће је једино кроз уподобљавање Вишем идеалу, а не прогресом ума или искуством науке. Јер положити живот свој за све, добровољно поћи на крст могуће је само при широко развитој личности, а не захваљујући научним фактима. Због тога је Христос кључ цјелокупне човјекове личности и његовог живота. Људи нису створени ради тога, да би само живјели овде на земљи, слично животињама, које послије своје смрти ишчезавају, него да би вјечно живјели са Богом и у Богу. Због тога је битно да човјек правилно схвати истину о себи, о своме поријеклу и циљу. Стремљење човјека к самопозанњу одговара замислу Творца, који је своје створење надарио разумом. Јер „нема ничега вриједнијег, осим познања, јер је познање свјетлост разумној души - писао је свети Јован Дамаскин ( Творения. Источник знания. – М., 2002. С. 55). Упознавајући Бога, човјек спознаје самога себе. Други пут к самопознању непостоји. По висини реигиозног усавршавања човјека, умножава се и његово духовно искуство. А Господ просвећује таквога човјека и дарује му кроз усавршавање знање закона невидљивога свијета.
У данаше вријеме сва настојања да се дође до јединственога погледа на питања која су везана за човјека углавном се своде на покушаје сближавања различитих позиција и погледа. Међутим данас чини нам се више него икада и научници и богослови осјећају потреба за дијалогом и сарадњом. Узајамни односи Бога и човјека, богословски речено описују се таквим схватањем као што је синергизам, то јесте узајмном сарадњом, по ријечима апостола Павла који људе назива „сарадницима са Богом“ ( I Кор 3.9). Због тога је очевидно да и богослова, филозофа и научника треба да повезује жеља синергичке сарадње у овоме свијету. Да би тај дијалог био успјешан наука не смије да прелази преко граница тварнога свијета, а са друге стране и богословље не смије сувише да се удаљава од Божанственог свијета. Јер мјесто њиховог безопастног сусрета управо је граница између ова два свијета.
