Богољубиви кнез Лазар прима Синаите, видевши у њима
видљиви благослов за народ који започиње нову етапу у свом
животу и постојању. Малобројни хагиографски извори
уступају место народној традицији која новонастала
општежића око Мораве, према Дунаву и Тимоку, у данашњој
централној и источној Србији везује за личности
подвижника.
|
СРБИ И ПРАВОСЛАВНИ ИСТОК
Утицај Синаја и синаитског монашког предања долазио је до
Срба на Балкан и преко немањићких задужбина у Светој
Земљи. Од средине, нарочито у другој половини XIV века,
средњовековне српске области бивају уточиште и гостољубива
територија за групе, организоване и раштркане, које се
тамо настањују, трпећи прогоне, несигурност од
агарјанско-исмаилћанске најезде која се разлила по јужном
и југоисточном Балкану. Оснивачем овог духовног покрета
сматра се Григорије Синаит који је 1326. прешао на Свету
Гору где је окупио повећу групу ученика.
СИНАИТИ У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА
На престолу Пећких патријараха нашао се, после смрти цара Уроша (†1371) и Патријарха Саве IV (†1375), Јефрем, монах источног типа, без нарочитог осећаја за политичке потребе и тренутак, човек Цркве есхатолошког усмерења, духовник смутног времена. Извори сведоче да је бежао од избора за патријарха на сабору у Пећи, а био је два пута на трону (1375–1380) и (1389–1400) године. Појава таквог карактера на кормилу Српске Цркве свакако је морала да делује подстицајно за источне монахе који су били приморани да крену у сеобу, видевши у моравској Србији и Зети Балшића сигурну луку, односно боравиште згодно за живот у неометаном подвигу. Његов старији савременик и члан високе јерархије Српске Цркве је и Митрополит серски Јаков, који је потицао од духовне деце Григорија Синаита. Ученик се помиње у Житију свога учитеља како је „под његовим руководством постигао висину врлине да се удостојио архијерејског достојанства“. У једном свом запису Митрополит Јаков Серски (1346–1360) сећа се Синајске Горе посведочујући своју љубав према њој: „О, Синају, светлости очију мојих! О, Синају, како је велика моја жудња ка теби, јер у огњу неопалимом би спасен, сачувај ме од огња вечитог“! Након смрти цара Душана 1355. године, наступиле су борбе властеле за политичко вођство, српски државни живот се свио око слива трију Морава и према Подунављу. Кнез Лазар (1371–1389) који је са краљем Твртком 1373. победио Николу Алтомановића, претендујући на политичко наслеђе светородне династије и немањићког суверенитета, потписивао се као „Стефан Кнез Лазар, Господин Србљем и Подунавију“. Црквена јерархија је подржала „честитога кнеза“, а под његовим покровитељством настаје низ нових манастира, баш у областима новог политичког и културног живота новонастале епохе. Богољубиви кнез Лазар прима Синаите, видевши у њима видљиви благослов за народ који започиње нову етапу у свом животу и постојању. Малобројни хагиографски извори уступају место народној традицији која новонастала општежића око Мораве, према Дунаву и Тимоку, у данашњој централној и источној Србији везује за личности подвижника. У таквој групи налазе се следеће светиње: Раваница, Горњак, Љубостиња, Витовница, Тумане, Рукумија, Сисојевац, Јошаница, Дренча, Нова Павлица, Велуће, Наупаре, Копорин, Павловац на Космају и други.
Из групе ученика Св. Григорија Синаита, најзначајнији од оних који су прешли у Србију, свакако је Св. Ромило Раванички, упокојен 1376. године, чија се гробница са моштима налази у припрати Манастира Раваница. Житије му је написао савременик Григорије Синаит, познатији као Млађи или Григорије Раванички. Рајко или Руско, пореклом из Видина, одлази у Загору где се код Трнова монаши у Манастиру Св. Богородице Одигитрије и добија име Роман. Затим одлази у Тракију, у Парорију, где се придружује Григорију Синаиту – Старијем од кога прима синаитска предања и поуке, као великосхимник. После Маричке битке 1371, угрожености Св. Горе и суседних крајева од Турака, преко Валоне долази у Србију. Из познијих преписа аутентичних повеља кнеза Лазара и Патријарха Спиридона од 17. маја 1379. за Манастир Пресвете Богородице у Ждрелу Браничевском, данашњи Горњак, каже се „да се старац Григорије са својим калуђерима потрудио око подизања и градње тога храма“. Овај Григорије Горњачки или Синаит – Млађи, по некима је Србин пореклом, а по другима Јелин из околине Смирне, који се пре боравка у Србији подвизавао у Кипру, Криту, Синају, Парорији тракијској и Светој Гори.
МОЛИТВЕНИЦИ И ПОДВИЖНИЦИ
Поред најпознатијих Синаита: Ромила, Романа Раваничког и Григорија Горњачког, који су као просијавши уписани у календар Српске Православне Цркве, сведочећи нам тако о једној сјајној епохи молитвеника и богољубивих људи, списак српских синаита се не исцрпљује. Синаити су били духовни покрет исихастичког карактера, наглашеног анахоретског и тиховатељског типа, који је окупљао и друге свештеномонахе о чијој светости сведоче штури записи и кратке житијне белешке. Народно, усмено предање много више приповеда о овим испоснима, светим скровитим местима и њиховим кивотима са светим моштима. Усмено предање забележено и фиксирано средином XIX века набраја седморицу Синаита који се настањују у српским земљама и започињу своју мисију.
Тежња ка седмици, као светом броју, тешко да одговара историјској стварности јер је број ових „чувара светих врлина“, како их назива Константин Философ био много већи. Тако се зна да Данило Синаит припада другој половини XIV века, а његове су се мошти налазиле у Манастиру Благовештење у Ждрелу који је пропао у немирима Кочине Крајине крајем XVIII века. У Манастиру Рукумија налазиле су се мошти Св. Мартирија, пропале за време Карађорђевог устанка, о чему сведочи у свом извештају и егзарх београдских митрополита Максим Ратковић 1733. године. Предање наводи и Нестора, брата Св. Романа Синаита, који је подигао цркву у Витковцу код Алексинца. Преподобни монах Сисоје се помиње у повељи кнегиње Милице из 1398, а верује се да место Сисојевац код Раванице чува успомену на његове земаљске подвиге. Име Зосима Синаита се доводи у блиску везу са Манастиром Тумане код Голупца, где се налазе и његове мошти. Народно предање памти Андреја Синаита, који је зауздао мечку змијом и на њој јашући дошао владици, што је пројекција неких нарочитих народних осећања. Прича о прилично непознатом калуђеру који је одбијао дародавце, јер је на његов призив над кесом златника: „Поштени, приђите“!, само један дукат кренуо према његовом испосничком лику, такође би се могла везати за Синаите. Даље, се памти Јов Синаит, који је живео у месту Прекопеча код Манастира Драча и Јоша Синаит (Јован или Јосија?), чије место подвига беше пећина испод брда Шареник код Јошанице, недалеко од данашње Јагодине. Вавила се подвизавао у клисури Раваничке речице, а топоним Синаје у Метохији лако може бити везан за овај духовни покрет. Народ зна за Синаите, који се у хагиографској литератури називају „анонимни“, а живели су – тројица у Манастиру Св. Петке код Параћина (из савремених извора краја XIV века познат као „Пустиња Лештјанска“), један у Манастиру Витовница код Петровца на Млави, итд. Имена Дионисија и Николаја Синаита се теже везују за неке конкретне топониме.
Присуство Синаита у Србији, која је била крајем XIV века на удару иноверног освајача, дало је духовног подстицаја борби за хришћанство, освежило је изворе аутентичног црквено-богословског предања које се плодотворно одразило на бројна културна поља, као што су књижевност и уметност
