 |
У патријаршијској ризници у Београду има, на пример, велики број старих архијерејеских одејања: сакоса (главне свечане архијерејеске хаљине), омофора (широка пантлика коју архијереј за време службе укршта преко сакоса), надбедреника, митри, жезала и тако даље. Она се чувају у ризничким орманима, у једној одаји иза патријаршиске капеле. Чувају се заједно са новијим одејањима која су у свакодневној употреби. На страну богата патријаршиска ризница у Карловцима, о ова у Београду има велики број предмета од ретке историске, материјалне и, нарочито, уметничке вредности. Између осталог ту се налази и неколико врло старих митри, које су данас реткост, не само у нашој цркви, већ и у целом православљу, с обзиром да су у највећој православној земљи на свету у Русији, сличне ствари у многоме пропале за време револуције.
Међу тим старим митрама нарочито се истиче митра патријарха Арсенија Чарнојевића III, коју је добио од града Москве, овакако са осталим одејањем, као дар за услуге које је учинио Русији, односно руском посланику Богдану Возницину за време Карловачког конгреса 1688-9 године.
Шведски посланик као противник Русије био је успео да руског посланика Возницина изолује од приватног додира са турским претставницима. Возницину је био одређен стан негде око Петроварадина, сасвим издвојено, тако да је он био онемогућен за неки тајни дипломатски рад с Турцима. Међутим, Арсеније Чарнојевић узео је свог калуђера старца Грирогија старешину манастира РАковице, преобукао га у дрвара и слао га, с времена на време, Возницину да прима од њега поруке за турске посланике и да додноси од њих одговоре. Григорије је знао поред српског и турског и грчки и није му било тешко да се провлачи неопажен. И свршавао је своје задатке на велико задовољство и Патријарха и Возницина. Благодарећи тим Патријарховим услугама Возницин је, на опште запрепашћење конгреса, успео је да закључи са Турцима двадесетогодишње примирје са Русијом. Касније, кад је то закључено примирје требало и у Цариграду приводити у дело, Патријарх је поново ставио Русији на расположење старца Григорија кога је сецијално због тога упутио у Цариград.
За услуге које је том приликом учинио Русији и за остале услуге Патријарх је добио, поред помоћи српској цркви и српском народу од Русије, лично од града Москве, скупоцене архијерејске одежде и са њима и ову митру. Манастир РАковица добио је повељу од Императора руског о сталној годишњој потпори.
Митра је, релативно, добро очувана. Она је једна од највећих драгоцености у нашој цркви. Има форму, углавном, византијску, али не чисту, с обзиром на украсе. Око митре обавија се раскошан венац који иде већ у прерађени ренецанс. То ће рећи, форма митре је форма царских византинских митри, али су украси из седамнаестог века, који су рађени под утицајем италијаснког ренесанса, али преуређеног у руско-византијски ренесанс. Венац је иначе пун емаља и разног драгог камења, уралског: сафира, аметиста, рубина и другог. Изнад венца, око митре, које су, на жалост, прилично оштећене услед дуге употребе. Иконе претстављају Исуса Христа на престолу, Мајку Божју, Јована Претечу и Светог Николу. Иначе, цела митра је од злата, и тежи, свакако, више од једног килограма. Украси су разнобојни. На кругу који окружава главу, а који је такође од злата, налази се свуда уоколо урезан натпис, који гласи: „Ова митра царскога великог града Москве православном Патријарху Арсенију српском и света Илирика садашњем и после њега који буде дар је богољубивих правоверних руских христијана“. И датирана је година 1697.
Занимљиво је напоменути да се, сем ове митре патријарха Арсенија Чарнојевића III и већег броја митрополитских митри, из времена кад је патријаршија постала митрополија, налази овде и митра чувеног митрополита Мојсија Петровића, која по својој лепоти и драгоцености спада такође у ређе примерке наших митри.
Митра Чарнојевића и још неке из ове ризнице по уметничкој и материјалној вредности долазе, несумњиво, у први ред наших старих митри. Оне се скоро могу мерити са три драгоцене митре које се чувају у Крушедолу, а потичу из доба Бранковића и најстарије су у целом православљу.
Највећи део наших митри старих и нових потичу из Русије, која их је поклањала нашим црквеним великодостојницима, или су их ови тамо куповали са осталим одејањем. Али има митри које су рађене и код нас, у старије доба, и данас. На пример, Женски манастир на Топчидерском брду израђује данас митре, само су оне израђене од картона, који је прекривен брокатом извезеним свилом, златом и сребром. То је ручни рад. Руске митре, мање више, рађене су у нарочитим радионицама, најчешће у царским радионицама, које су израђивале и све остале црквене ствари.
Иначе, архијерејска митра није много стара. Она се почела употребљавати у православној цркви тек после пада Цариграда. Цариградски патријарси почели су носити митру уместо царске круне, а отуда је прешла у цело православље па и код нас, и то код нас најраније, пошто смо били најближи Цариграду, а имали самосталну цркву.
У почетку и наше и руске митре имале су углавном чисто византијску форму, биле ниске, као на пример митра Арсенија Чарнојевића, али се временом тај облик метаморфозирао тако да су наше данашње митре много више него оне првобитне, и нису тако тајне као оне старе које су коване или ливене од злата и сребра па тек онда украшаване.
Остављајући на страну историјску и уметничку вреднос ове ретке старине, митре Патријарха Чарнојевића њена новчана вредност као злата и драгог камена данас је огромна. Право је чудо како се она до сада очувала у цркви кад се зна да су све сличне ствари у нашој бурној црквеној и народној прошлости крадене или плењене и одношене далеко ван наших граница. Што је ова драгоценост ипак сачувана до сада, свакако, има да се захвали факту што је ретко употребљавана после смрти Чарнојевића и што јој се, вероватно, није знала права новчана вредност као злата и драгог камења.
