|
Она је тог дана изгубила сестру Мирјану, а сама била тешко повређена. Стоји поред њене хумке у Лапљем Селу, не верује у истрагу и могућност да починиоци овог терористичког напада буду осуђени. Експлозив постављен у одводну цев испод пута разнео је један од шест аутобуса, који су под пратњом шведског Кфора, кренули у покрајину.
Дванаест људи је погинуло, а комплетна истрага и судски процес свели су се на Фљорима Ејупија, јединог осумњиченог. Откривен је јер је тог дана у пањ, одакле је посматрао аутобус, заглавио опушак цигарете који је, помоћу ДНК-а анализе и немачке базе података (у Немачкој је имао подебљи досије о покушајима пљачки, насиљу...), истрагу довео до њега. Затворен је у америчку базу Бондстил, најчуваније место на Косову и Метохији, одакле је успео да побегене.
То је једини случај бекства из затвора овог војног комлекса, након чега се обрео у Албанији која га враћа у Приштину, где добија 40 година затвора. Након доласка Еулекса, због недостатка доказа, ослобођен је свих оптужби у марту 2009. године. Сада се налази на слободи, долази у своје село Секирачу, путује на релацији Приштина–Албанија.
„Сећам се детета које се играло са свима нама. Никада нећу заборавити његову породицу која је страдала тог дана. Сећаћу се повика и дозивања рањених, страдалог човека заглављеног између седишта аутобуса. Те слике сањам и данас, питам се зашто нас убијају и не дају да живимо овде где смо рођени”, казала је Гордана Ђорић, која се у тренутку несреће налазила у аутобусу.
Већина се слаже да један човек, па макар он био Фљори Ејупи звани Лули, није могао сам организовати тако сложен терористички напад. Др Рада Трајковић тврди да кључну одговорност за овај терористички чин сноси међународна заједница, а адвокат Живојин Јокановић, поред бројних пропуста у истрази, главни проблем види у политичкој вољи која не дозвољава да се злочини расветле: „Од доласка међународне заједнице ниједан озбиљнији или тежи случај на штету Срба није расветљен. Не могу да прихватим никаква образложења ни објашњења да је немогуће ту истрагу привести крају. Нема политичке воље нема намере да се то расветљава”.
У мисији Еулекс од ослобађања Ејупија понављају да је „истрага суспендована” и да процес може бити покренут оног тренутка кад се прибаве нови докази и нове чињенице. У административном и правном клупку мало ко има слуха за пострадале и последице које је овај напад оставио на укупну ситуацију у покрајини. Организатор злочина у Ливадицама је поручио да нема војске нити силе која може заштитити Србе. Многи расељени су после масакра одлучили да преживљавају по колективним центрима и да се не враћају својим домовима.
Над највећим терористичким нападом на Косову и Метохији, једанаест година касније, влада потпуна тишина. Јасно је да се, сем родбине унесрећених и медија, нико озбиљно не бави овом несрећом, а чини се да је то део опште апатије у којој се оваквој правди и истрагама не може веровати. У тишини манастира Грачаница, већ другу годину, стоји споменик жртвама злочина. Направио га је, један странац, Канађанин Едвард Тавил и завештао да буде постављен у Ливадицама „кад то прилике дозволе”. Очигледно да још није време за тај споменик.
----------------------------------------------
Жртве у доба мира
У организацији Епархије рашко-призренске и Културно-просветне заједнице КиМ у Лапљем Селу обележена је годишњица напада. Парастос је служио секретар Епархије рашко-призренске отац Сава Шмигић. Председник културно-просветне заједнице КиМ Ратко Поповић каже да се ове године по десети пут одржавају помен и књижевни час: „Желимо да се жртве трагедија на читавом Косову не забораве, све је слично као у Старом Грацку, Гораждевцу, Обилићу. То је 500 људи страдалих у миру, по доласку међународне заједнице, заслужили су да их помињемо”, каже Поповић.
У месту Ливадице, које Срби ове године због лошег времена јуче нису посетили, дигнут је у ваздух први од шест аутобуса којима су расељени Срби са Косова и Метохије ишли на Задушнице у Грачаницу. Погинули су Ненад Стојановић, Милинко Краговић, Лазар Милкић, Драган Вукотић, Сунчица Пејчић, Живана Токић, Слободан Стојановић, Мирјана Драговић, Његош Цокић, Снежана Цокић, Данило Цокић и Вељко Стакић.
