 |
Наравно, можда је то што се распространило у средствима јавног информисања о дагестанској беби само обично преувеличавање за оне који воле да шире сензације. Научници, например, објашњавају да је сличне натписе лако могуће добити уз помоћ спољашње интервенције-механичке или хемијске. Например у случају болести стомачно-цревног тракта ако по кожи болесника повучемо штапићем кроз неко време ће се на том месту појавити цртеж (а после ће он, логично, нестати). Понекад се среће и тако звани црвени дермографизам који се изражава у локалној реакцији која ниче при притискивању коже. Ако пређемо по кожи таквог болесника прстом или неким тупим предметом на њој ће остати трагови. Чак проста средства, као бибер и со, а поготово неки лекарски препарати, ако их нанесемо на кожу повећавају продорност и шире крвне судове.
Колико нам је познато у случају са бебом није било спроведено специјално научно истраживање под надзором конзилијума лекара. Сумње показују и сами муслимани (иако је Савет муфтија Русије овај догађај прихватио као знамење „одозго“), посебно на сајту islam.ru следећи став износи главни уредник издавачке куће „Ансар“ Аскар Сабдин: „Што се тиче те бебе, у првом реду треба обратити пажњу на то да ли постоје стварно научни докази да се то стварно догађа само по себи, без мешања људи. Признајем да то може бити боја, а можда ударац наносе некаквим предметом после чега крв пројављује последице и тд. У средствима јавног информисања нисам приметио ни једног позивања на специјалисту а хоџа села или медицинска сестра нису извор у овом случају. Уколико постоје докази необичних појава тих натписа, онда је наравно то нешто друго. Ја мислим (т.ј. то је моје гледиште, оно може да се не подудара са другим мишљењима) да је граја око бебе дело новинара који позивајући се на сеоског хоџу или дајући само део поуздане информације покушавају да продају информацију“ (http://www.islam.ru/pressclub/vslux/wudesatoka/).
И ипак, шта год да је тамо било, пред православним хришћанином стоји да појми може ли се у другој религији догодити чудо и ако може како га доживљавати? Како ми хришћани да се односимо ка оном необичном што се догађа у другим религијама и како се чини натприродним?
Ради се о томе да се чуда у смислу нечега што долази из реда неуобичајеног заиста дешавају скоро у свим религијама. Јер, свака религија предлаже додир са вишим силама, савлађивање рутине, прелаз на другу страну бића (разуме се, не увек на законит начин). И стога у свакој религији постоји сопствено искуство чуда –пројаве оностраних сила, необичних промена са душевно-телесном природом човековом, савлађивање ограничености земаљских способности, прорицања, добијања вести из онога света, чак искуство исцељивања, видљивог прекидања недостатака и невоља.
Например, три древна историчара Тацит, Светоније и Дион Касије сведоче о очевидној чињеници да је римски император Веспазијан извршио два исцељења. Ево шта о томе у својој «Историји» пише Тацит (56-117 године после Христа). Тај текст је веома занимљив: «За неколико месеци које је Веспазијан провео у Александрији, чекајући док се не смире ветрови и док море не постане сасвим мирно, догодило се мноштво чуда, која као да су доказивала благонаклоност неба и пријатељство богова ка новоме владару (т.ј. Веспазијану, примедба аутора). Један од александријских простих људи код којег је како су сви знали, болест одузела вид, пао је Веспазијану пред ноге са сузама молећи га за исцељење. Уверавао га је да тако поступа по наредби Сераписа кога је тај сујеверни народ поштовао више од свих осталих богова и молио је владара да му пљувачком намаже очи и очне капке. Други са парализованом руком, наводно по налогу истога бога, молио је цезара да му стане на болесну руку. Испрва се Веспазијан обојици подсмевао и одлучно их одбио. Али када су они остајали по своме он се поколебао: није хтео да се прочује као превише самоуверен али молбе обојице богаља и уверавања ласкаваца су у њему рађали наду да ће исцељење успети. На крају, наредио је да питају докторе да ли је у човечијој моћи да се избори са сличном болешћу очију и са таквим повредама руке. После дугих расправа ови су одговорили да слепац није изгубио вид до краја и да га је могуће повратити, отклонивши сметње које му не дозвољавају да види; а што се тиче руке да је она ишчашена и да се под деловањем исцелитељске моћи може вратити у обичан положај. «Можда је то,- говорили су доктори, - угодно боговима и они су изабрали владара за испуњење своје воље. Осим тога, ако исцељење успе слава ће отићи цезару; ако се ништа не догоди, објекат подсмеха биће богаљи». Веспазијан, решивиши што га срећа прати на сваком кораку и не постоји ствар чак најневероватнија коју он не би могао да уради, весело се смејући, испунио је то што су га молили. Огромна гомила га је пратила са великом пажњом. Онај који је био ишчашен одмах је почео махати руком а слепи је угледао светлост дана. Људи који су тамо присуствовали тврде да се све тачно тако и догодило; они то понављају до данашњег дана када већ немају користи да говоре неистину» (Историја. 4, 81).
Древни Јелини су поштовали кип Аполона у Магнезији на Менандру као чудотворан који има моћ «за сваки поступак», односно били су очигледни случајеви помоћи. Уопште, многобожцима су се њихови богови јављали тако често што у томе каткад нису видели ништа необично. Код древних Римљана пророчишта су прорицала будућност а понекад су чак статуе говориле човечијим језиком. Римски историчар Светоније (70-140. године после Христа) сведочи о таквом случају: «Убиство (императора Гаја Калигуле) је било праћено многим знацима. У Олимпији статуа Јупитера коју је он (император) наредио да се растави и да се превезе у Рим, почела је одједном тако да се смеје да су се кола затресла а радници разбежали а човек који се ту догодио звани Касиј рекао је да му је у сну било наређено да принесе бика на жртву Јупитеру» (Живот дванаест цезара, 4, 57).
Хиндуси достижу способност левитације- премештања у простору упркос деловању гравитације, и како говоре, усавршени гуру постаје способан да мишљу убије слона. Тибетански будизам је сасвим пронизан чудесним способностима тако да неки лама задобија чудан дар појављивати се сада на једном, сада на другом месту. А познати мистичар новијег времена Сведенборг (1688. - 1772.) био је удостојен посебне посете: када је, будући гладан, са апетитом јео у засебној просторији лондонског ресторана, просторија се одједном напунила маглом, на поду се појавило мноштво гмизаваца, магла је прешла у густу таму а када се све расветлило Сведенборг је у углу собе видео човека који седи у великој светлости а који је одвратно рекао: «Не једи тако много»! Сведенборг је кратко остао без вида, дан и ноћ је провео без хране а следеће ноћи видео је истог тог госта у светлости и црвеном плашту који је рекао да је он Христос и да ће му диктирати разјашњење унутрашњег и духовног смисла Светог Писма. Треба рећи, да је Сведенборг по мишљењу свих пројављивао видовитост: нарочито 19. јула 1759. године у време свечаног ручка, он је са ужасом причао онима који су га окруживали о страшном пожару који је тог момента почео у Штокхолму и који је дошао све до његове куће. Како се после разјаснило, невоља која је директно захватила шведску престоницу се развијала практично идентично опису који је дао Сведенборг. Он је такође тврдио да општи са духовима умрлих људи, причему је каткад знао такве чињенице које никоме осим најближих рођака преминулога нису биле познате. И при томе је исказивао сасвим спасоносне мисли например да људи сами себи чине пакао сопственим лошим мислима, делима и поступцима.
О невероватним способностима неких савремених екстрасенса нема потребе ни говорити.
И тако, чуда су својство практично свих религија а такође мистично-окултних система. И на приговор о вероучитељским заблудама, присталица сваке нехришћанске религије или секте ће рећи: «Код нас се свашта необично догађа а шта ми ви предлажете?»
То је стварно тако. Читаво питање се састоји у томе какав је извор тих чуда?
За хришћанина одговор може бити откривен само на основу Светога Писма и Светога Предања које су најбоље од свих могли достићи свети оци. У делима преподобног Јована Касијана Римљанина налазимо овакве речи: «Веома често људи исквареног ума и противници вере, именом Господњим изгоне демоне и творе велика чуда» (Беседе египатских подвижника, 15, 6). Како је то могуће? Преподобни Јован објашњава да за разлику од чуда која се догађају благодаћу Божијом кроз свете и праведне људе и од чуда (например исцељења) која се врше по вери оних који се моле, постоји и трећи вид чуда: «Исцељења треће врсте бивају по опсењивању и демонским триковима. Човек који је предан пороцима може понекад чинити задивљујућа дела и стога се сматрати светим и слугом Божијим. Кроз то се многи заносе угледајући се на његове пороке и открива се страшан пут ка изопачавању и уништавању светости религије, и сам тај који је уверен у себе да поседује дар исцељења, задобија гордост срца и доживљава тежак пад. (тамо, 15,1)
Још у Старом Завету је било такво упозорење: «Ако устане међу вама пророк или који сне сања, и каже ти знак или чудо. Па се збуде тај знак или чудо које ти рече, и он ти каже: Хајде да идемо за другим боговима којих не знаш, и њима да служимо. Немој послушати шта ти каже тај пророк или сањач. (Понз. 13, 1-3)».
У Јеванђељу је о Другом доласку речено следеће: «Многи ће рећи мени у онај дан: Господе! Господе! Нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом ђаволе изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им ја казати: Никад вас нисам знао; идите од мене који чините безакоње.» (Мт. 7, 22-23).
Значи, не произилази све што нам се чини натприродним, од Бога. Јер не могу се само Бог и Његови свети анђели, јављати нама грешнима из света невидљивог. Чак је вероватније да је обрнуто, да смо по својој палости ми више доступни утицајима тих који су и у духовном свету пали. Деловању невидљивих сила је доступна не само душа него и тело. И стога појављивање благочестивог натписа само по себи још не сведочи у корист стварног Откривења Божијег.
Треба приметити да се у средишту муслимана са времена на време срећу сведочанства о натписима која су се чудесно појавила. Тако се пре неко време у Турској ојагнила овца, којој се на једном боку налазио натпис «Алах» а на другом «Мухамед». Када су власнику објаснили значење арапских натписа он је направио много боље услове живљења за «свету» животињу. 2004. године средства јавног информисања су преносила да се на слепочници тринаестогодишњег казахстанског становника Фаргата Жаркашева појавио свети натпис. После две године у граду Чимкенту арапске речи су пронашли код новорођенчета Санжербека Мусајева. Младеж на коме су одгонетнули арапско «Алах» тада су нашли и на горњем делу носа код Исмаила Мухамадовог- новорођенчета у Чеченији. Натписе распознају у облацима, виде их чак на поврћу и воћу. Чуда долазе до тога, да чим је неки верник исекао лубеницу он је одмах тамо видео име «Алах». Како се на ту тему нашалио један исламски богослов могуће је већ писати научни рад на тему «Зоолошка и ботаничка позадина обраћења у муслиманску веру». Зашто управо натписи а не нешто друго, такође је могуће схватити. У исламском религиозном систему је забрањено сликање светиње. У исламу нема икона (из простог разлога јер нема вере у Богооваплоћење), ентеријери џамија се шарене компликованим арапским натписима. И стога се небеско знамење, како сматрају муслимани, пројављује у натписима.
Што се тиче дагестинске бебе могуће су три верзије догађаја.
Прва верзија. Претпоставимо, да је то стварно, реално чудо необјашњиво са тачке гледишта науке и логике. И могуће је, да ће неко у томе видети деловање Промисла Божијег који се обраћа сваком народу на језику његове културе. Ако ћемо право, а зашто и не, јер арапско име «Алах» у преводу на руски је исто то име «Бог». И у том случају сви натписи који су се појавили на телу дагестанског детета: «Бог је велики», «Бог је творац свега постојећег», «Најпоштованији код Бога су најбогобојажљивији»- не садрже ништа што догматски противечи хришћанству. И у Курану како знамо постоје делићи истине који су преузети из Светога Писма и ислам говори о моралности, добрим делима и потреби молитве Богу. Како се побринути за људе који су васпитани у религиозној култури ислама?- Дати им поуку на њима схватљивом језику! – Узгред, породица Јакубових која је до тада била равнодушна ка вери, по сопственом признању је постала религиознија. А свако религиозно узвишавање душе, свако њено буђење и обраћење од меркантилних вредности ка духовним на општечовечанском плану се сматра као успех. Боље је да људи који су рођени у исламској традицији буду верујући муслимани који чувају мир и љубав ка другим људима, него вахабити, терористи и преступници који долазе до садизма. Није случајно Савет муфтија Русије (под представништвом Равиља Гајнудинова) објаснио чудо као виши знак муслиманским народима Русије и Дагестана, које их призива ка покајању, прекидању свађа на Кавказу и учвршћивању основа добросуседства. У таквом сплету околности, уколико би се на телу детета појавило «Христос Васкрсе» то би од муслимана било прихваћено као непотребна помама и било би само сувишан фактор за љутњу који продубљује конфликте на Кавказу.
Таква верзија, споља веома привлачна и сасвим логична добро се утискује у међурелигијски дијалог, општу основу за јединство. Друго питање је шта стоји иза те видљиве лепоте? Чиме се награђује такво слепо поверење ка туђим чудима и знамењима, уз покушај проналажења им образложења које је повезано са Божијим деловањима? Зашто морамо да приписујемо Богу оно, чија истинска природа до краја није разјашњена?
Друга верзија. «Није злато све што сија» - гласи народна мудрост. Постоји вековима проверени принцип: у односу ка свим необичним појавама, сачувати разборитост и опрезност. Чак је веома могуће да је догађај који се збио са бебом у Дагестану, то што се у православној аскетици назива искушење. А у Светом Писму је речено: «И није чудо, јер се сам сотона претвара у анђела светла» ( 2 Кор. 11,14), да би ван Истине оставио своје пратиоце. У самом опису, како се појављују чудесни натписи, стварно, постоје неки моменти који изазивају неповерење. А управо за поменути феномен је карактеристично то да појавама натписа претходе болови детета. Привешћемо речи његове мајке: «Није га могуће држати на рукама. Ми га полажемо у креветац али он подиже тело, дере се, плаче а температура му расте до 40 степени. По читаву ноћ када се то појављује он не спава»[1]. Дакле, дете се необично мучи приликом добијања натписа. И овде је могуће наћи паралелу са тешким обраћењем самог Мухамеда који је такође имао температуру, болове, притисак.
У Мухамедовом случају такође постоји о чему се замислити. То се догодило 610. године после рођења Христовог у арабијској пустињи где је сам крај, без зелени, са беживотним блоковима стена способан да погрузи у тешко стање духа. На планини Хир, Мухамеду се јавило неко натприродно биће које се са силом бацило на Мухамеда уз возглас «икра» (што у једном преводу значи «читај», а у другом «проповедај») почело је да га гуши и после неколико плашљивих покушаја опирања изабраник се предао. Затим је осећао страшну унутрашњу борбу, усамљено лутао сумрачним долинама, причињавао му се некакав звук а душевне муке били су неподношљиве и тек му је ново виђење вратило спокој, убедивши га да је он посебни изабраник Свевишњег.
Не бих хтео ово да упоређујем са такозваном шаманском болешћу када човек који је изабран од духова да постане шаман, такође осећа принуду, насилно увлачење, несхватљив глас, притисак. Ипак, постоји веома просто питање: зашто Свемогући Бог даје Откровење кроз тешка физиолошка мучења? Зашто откровења и прорицања у исламу прате најтежа психосоматска мучења?
Свети Василије Велики је писао о начину истинитог Божанског деловања на човека: «Неки говоре, да су они (пророци) пророковали у заносу тако да је човечији ум потпадао под сенку Светога Духа. Али самом посланичком назначењу Божанственог надахнућа је супротно чинити богонадахнутог човека- безумним, тако да би он када се обављају божанствене поуке, излазио из рођеног разума и када доноси корист другима да сам не добија никакве користи од сопствених речи. И уопште да ли одговара разуму, да Дух премудрости чини некога сличним ускраћеног ума и да ли би Дух вођења лишавао разумности? Светлост не ослепљује, већ напротив, од природе буди дату моћ гледања, тако и Дух не помрачава душе него напротив побуђује очишћен ум од грешних нечистоћа ка духовном созерцавању. Да лукава сила, која је злонамерна против људске природе, може да помеша мисли у томе нема ништа невероватно, али је лоше тврдити да би исто то деловање извршило присуство Духа Божијег» (Тумачење на пророка Исаију. Предговор).
Уопште, у науци постоје у потпуности природна објашњења тога шта је било са Мухамедом у моменту добијања откровења. Например ауторитативни холандски оријенталист и стручњак за ислам 19. века, Рејнхарт Дози пише: «Објашњење тог феномена би требали да тражимо у болести којој је био изложен Мухамед. Пре су научници сматрали да је имао епилепсију али последњи Мухамедов историчар доктор Шпренгер који је не само оријенталиста него и доктор сведочи да је Мухамедова болест била мишићна хистерија. У том степену у којем се она показала код Мухамеда, она се среће и у нашим земљама код жена, много ређе и код мушкараца. Он је имао нападе, иритације. Уколико је напад био слаб онда су после њега следила та ширења и скраћивања мишића која и јесу својствена тој болести. Језик и усне су дрхтали, очи су се неко време окретале час у једну, час у другу страну; глава се клатила тако рећи аутоматски. У то време болесник је осећао главобоље. Уколико је напад био јачи онда се болест другачије пројављивала, болесник је падао на земљу, његово лице је захватало врело руменило, дисање је било отежано. Сазнање, очигледно није губио а у томе се и састоји разлика између ове болести и епилепсије... Осим тога хистерични људи бивају веома осећајни и велики ентузијасти. Такав је био и Мухамед. Хистерици су у стању да виде снове на јави; они имају халуцинације, визије, екстазе; оне мисли које они изражавају у том стању могу и не припадати здравом разуму. Међутим, они поседују некакву посебну свежину и висину и изражавају се са таквим жаром и таквом увереношћу, да привидна оригиналност у коју су они обучени одмах изазива поверење многих људи»[2].
Са друге стране приметићемо и то да је свака некрштена беба више доступна ка директном утицају ђавола зато што на њој нема те благодати која штити од туђег напада. На жалост, положај грешног човечанства је такав да је лако саблазнити се на привидност добра и светости а узићи ка правом општењу са Богом и светим анђелима тешко.
Треба рећи да ислам, колико год да се ми трудили да видимо у његовим историјским путевима Божански промисао, ипак подвргава неправилностима основне истине хришћанства. Богооткривено учење о Светој Тројици се доживљава као изопачавање и неопростиви грех. Христос се ни у којој мери не сматра Оваплоћеним Богом, него само човеком код кога постоји божанско надахнуће. Сам Мухамед је разговарао са разним јеретицима-несторијанцима, аријанцима, гностицима и стога је природно сматрао да су многа места у Јеванђељу изобличена. Христова страдања ради искупљења, муслимани одричу а са тачке гледишта Курана, Исус Христос уопште није ни страдао, онима који су желели да га разапну, показао се само Његов облик, пошто га је Алах одмах узнео на Небо.[3] И тако, нема Свете Тројице, нема Оваплоћења, нема Искупљења. На тај начин хришћанство и лик самог Христа, при посебним изузетцима, у Курану су подвргнути суштинском изобличавању. И они који у исламу виде посебну бригу Божију о људима, требало би да размисле да ли је Богу било потребно да људима пружа учење у којем се уништава његов Сопствени лик и квари Његово већ даровано истинито учење људима, односно Нови Завет? Извршити спасење људи у Христу а затим слати Мухамеда који унакажава лик Христов и који уместо Цркве са њеним Светим Тајнама нуди обрезање, рамазан и хаџилук у Меку? Значи да није све у исламском откровењу чисто. И има ли основе у таквом случају примати чуда која се догађају у оквирима ислама која још више убеђују муслимане у своју исправност, фактички још више их одељујући од Спаситеља.
Трећа верзија. Са дагестанском бебом све може бити доста простије. На себе скреће пажњу чињеница одбијања родитеља детета од његовог озбиљног научног испитивања. Ситуација је савршено јасна: ако ви тврдите да је то чудо небеског карактера (што се шири по свим светским и религиозним средствима јавног информисања), дајете интервјуе и дозвољавате снимати дете, онда зашто то не бисте потврдили основним испитивањем? Веома је могуће, да је то што се догодило са дагестанском бебом обична превара које су често распрострањене не само у светској него и у религиозној средини. Људи су веома лакоми на приче о свему чудесном и натприродном, а ако им покажу још нешто необично на телевизору онда има о чему да се прича са друговима и другарицама.
Важно је узети у обзир и то да се у садашње време у земљама Кавказа а такође и у Дагестану спроводи политика активне исламизације насељења и свака сензација која прославља величину њихове религије ће ићи само у прилог томе. Стога је у средствима за јавно информисање могуће срести најнеобичнија сведочанства чуда. 2006-е су преносили да се натпис са именом Свевишњег појавио на палачинкама које су припремљене у породици Хајрудинових у Семфиропољу. Такав натпис се појавио и 2009. године на свеже испеченој палачинци у породици Абударових у Белгији. Истина, потпуна бесмислица сличних чудеса и знамења је очигледна.
Ако ми обратимо пажњу на Јеванђелска чуда, нећемо видети ни једно тако рећи некорисно чудо- Христос је исцељивао људе, отварао очи слепима, даровао слух глувима, подизао са постеље парализоване, изгонио демоне а то је увек пратило човеков духовни преображај- покајно преиспитивање прошлог живота и слеђење за Спаситељем.
У хришћанству чудо није просто нешто необично, натприродно, које запрепашћује својом невероватношћу, како је то било у многим многобожачким религијама и није просто знак који прославља божију свемогућност и величину како се то сматра у исламу на примерима чудних натписа, него посебна божанска помоћ људима која нераскидиво прати њихов духовни преображај. Истински човеков преображај није само преиспитивање проживљеног живота, није само морално исправљање себе (јер постоје и атеисти високо морални). Истински преображај је заједница човека са Богом а та заједница је дарована само у Христу који у Себи сједињује две природе- Божанску и човечанску.
Управо за православног човека, питање у вези тога, какво чудо требамо схватати као откривење Божије се решава веома просто. Оно је директно повезано са другим питањем а коју религију ми признајемо за стварно Откровење Божије. Ако је Бог у Христу даровао сву неопходну истину за спасење, онда какав је смисао у другим откровењима и чудима која се дешавају у складу са њиховим верским парадигмама. Ако схватимо да свака религија ван Христа већ није Откровење Божије, онда је мало вероватно да су чуда и откровења која се догађају ван Христове религије, такође деловање Божије.
Наравно, овакви ставови нису убедљиви за муслимане. У формули исламског сведочанства Мухамед се назива последњи посланик Алаха. А пре неколико година исламски богослови су изјавили да је њихова религија у односу ка хришћанству трећи односно последњи завет Бога са људима. Они произилазе из чисто хронолошког редоследа. Муса (односно Мојсије) је добио први Завет, затим Иса (то јест Исус, којег муслимани великодушно поштују као пророка) је примио нова откровења, а Мухамед је последњи посланик који завршава изјашњење виших истина, а који у нечему и коригује учења претходних пророка.
Но, ако озбиљније приступимо овом проблему, онда никакав проповедник нити пророк, било да је веома благочестив а поготово злочестив не може додати више ништа Откровењу Божијем које је дато у Христу. Зашто? Христова јединственост се састоји не у томе што је Он даривао некакво ново учење: узвишено и морално које долази до самопожртвовања и љубави ка непријатељима и узвишено догматско учење које открива тајну Свете Тројице која је недоступна слабом уму човековом. Христова јединственост се састоји пре свега у томе што се у Њему оваплотио Сам Бог, који је заувек сјединио човечију природу са Својом Божанском. Његово Откровење се састоји не у моралу или у новим обредним прописима него у реалном путу ослобођења од греха и задобијања вечног живота-кроз присаједињење самом Христу. Зато што су у крсним страдањима Сина Божијег искупљени грехови света а у Његовом Васкрсењу већ одржана победа над смрћу и трулежом. И стога у Христу видимо центар субина света, сједињење небеског и земаљског тако да Крст Христов по своме значају за људе већ безмерно превазилази сваке моралне, догматске и идеолошке калкулације које су се појављивале, које се појављују и које ће се појављивати на земљи. И никаква чуда која се догађају у другим религијама не могу дати човечанству нешто ново зато што се ни јотом не приближавају ка томе што је дато у хришћанству. Дај Боже да људи других вера и религија пронађу своје спасење у Христу.
[1] http://aifudm.net/news/news4930.html.
[2] погледати: Крымский А. Е. История мусульманства. – М., 2003. С. 61 – 62, 63.
[3] Погледати Куран: 4, 157-158
