Дописница „ВМ“ је замолила познате руске уметнике који су имали част да реше овај тежак и племенит задатак да се тога присете, као и да кажу нешто о томе да ли постоје разлике између новог и некадашњег здања храма.
Василије Нестренко, народни уметник Русије:
- Што се тиче спољашњег изгледа храма Христа Спаситеља он је обновљен тачно онакав какав је био. Међутим, некада је стајао на брду и миниран је заједно с брдом. Брдо је изравнато и изграђен је базен. Кад смо почели да га обнављамо изградили смо доњи стилобатни део којег није било. У њему се налазе храм Преображења Господњег у знак сећања на древни Преображенски манастир, који се налазио на овом месту, сала за Црквене саборе, патријарашка трпезарија и сала Светог синода. У принципу, појавио се комплекс храма.
Василије Игоревичу, колико прецизно ново здање сабора понавља раније?
- У неким детаљима храм се разликује, али има задивљујућих подударности. На пример, под некадашњег храма је био од мермера, јасписа и камења довезеног из земаља које су изгубиле рат 1812. године – Француске и Италије. Из истих каменолома је допремљен мермер за под и зидове новог храма. Зар то није чудо?
Ви сте осликавали храм. У којој мери Вам је, по Вашем мишљењу, успело да обновите миниране фреске?
- Храм је дуго времена стајао једноставно бео: патријарх Алексије II је сматрао да нема уметника који могу да понове фреске из XIX века – јер су тада били окупљени најбољи мајстори, академици. Међутим, касније је одлучено да се храм обнови истим материјалима и фрескама, с истим орнаментима, с истим украсима. Цео уметнички свет Русије је био узбуђен: ко ће га осликавати? Како постићи да фреске буду исте? Било је тешко. Може се направити копија ако човек пред очима има оригинал, али ништа није остало. Сачуван је само мањи део фресака Семиградског, остао је лик Спаситеља, Сорокинов рад.
И сачувала се Клагесова слика „Унутрашњи изглед храма Христа Спаситеља“, где се могу видети неке фреске. Нема никаквих сведочанстава о бојама фресака. Све фотографије направљене крајем XIX и почетком ХХ века су црно-беле. Храм је обнављан управо на основу ових разгледница. Имали смо општу композициону шему без боје, зато није могуће говорити о прецизном обнављању фресака. Настала је потпуно јединствена ситуација: свака данашња фреска практично има два аутора. Први је уметник који је створио композицију и општи изглед фресака у XIX веку. Али, слаб квалитет фотографија није дозволио да се обнове колосалне фреске од по 10, 15, па чак и 20 метара. Наши уметници је требало да преосмисле, да допуне, да траже аналоге...
У XIX веку осликавање храма је трајало десет година…
- Тада је скела скидана три пута да би се одоздо видело како се фреске уклапају међусобно и с орнаментом. Ми нисмо имали такву могућност. Храм смо осликавали од 15. априла до 25. новембра 1999. године. Тешко ми је да схватим како смо успели да обавимо посао у тако кратком року. Зар то није чудо? Ово чудо је могло да се деси само уз Божију помоћ. Зато што је огроман обим урађен квалитетно.
Ја сам радио без помоћника. Обновио сам четири фреске: две по 15 метара – „Крштење Господње“ и „Улазак Господњи у Јерусалим“ и једну из два дела – „Васкрсење Христово“ и „Апостол Матеј“. Она је висока 23 метра – као седмоспратница! Затим сам сликао иконе, радио сам у трпезаријском храму.
То је изузетно тежак посао. Академска школа је тежа за извођење од иконописне. Храмови се као у стара времена осликавају на свежем малтеру, а то је брже и овде је у питању сложено вишеслојно сликарство. Потребно је умеће да се слика реалистички, што данас ретко ко уме, да се раде фреске великих димензија и потребно је да човек буде релиогиозан: храм треба да осликава верник. Одлично се сећам освећења храна. То сам запамтио за цео живот.
Да ли сад долазите у храм Христа Спаситеља?
- Обично идем у храмове близу куће, али се трудим да на великим службама будем у храму Христа Спаситеља. Водим са собом своју малу децу. Само у овом храму се може осетити победа васељенског православља.
И рећи ћу вам да нема веће среће за уметника него да дође у храм који је осликао и у којем постоји део његове душе.
Радили смо као симфонијски оркестар
Зураб Церетели, председник Руске академије уметности:
- Руској академији наука је 1995. године поверено да обнови уметнички ентеријер храма Христа Спаситеља. Архитектама су предстојали једни сложени моменти, уметницима и скулпторима – други. Храм је синтеза уметности, у њему све треба да буде хармонично. То је као симфонијски оркестар.
Није шала: радило је двадесет и нешто задруга. Унутрашњи изглед храма је било јако тешко решити с тачке гледишта општег колорита. Кад се налазите у храму осећате јединствено решење боја.
И, наравно, све је требало урадити оперативно, стићи у року и притом квалитетно.
Ако се на храм гледа као на копију, колико је прецизно она успела?
- Сачувале су се фотографије храма пре рушења, зато свако може да упореди. Много смо урадили прецизно обновивши изглед некадашњег споменика, али има и нових момената. У погледу конструкција, технологије...
И у многоме то није диктирано тиме што ми нисмо желели да поновимо оно што је било, већ тиме што смо желели боље и да избегнемо некадашње грешке. У неким случајевима је то била замена материјала. На пример, крстови и врата храма. Онај храм је грађен неколико деценија, а овај је подигнут за неколико година.
Многи су се чудили што сте на неким детаљима храма наставили да радите и после отварања...
- Првобитно су високи испупчени рељефи на фасади урађени од беле пластике – савременог лаког композитног материјала, али сам желео да постигнемо јединствен изглед с бронзаним скулптурама на фасади. И тек после завршетка радова сам излио све велике орељефе у бронзи. Недавно су монтирани. Урадили смо онако како смо сматрали за потребно. Уметник у извесном тренутку ипак треба да има довољно смелости да стави тачку и да започне нови рад.
Шта мислите, да ли савремени храмови по лепоти могу да се такмиче с древним?
- У младости сам имао среће да као уметник радим на Институту за етнографију и археологију Академије наука. На експедицијама сам мерио, правио скице, копије древних фресака из VII и VIII века. И видео сам: свако време је давало нешто јединствено, стварало је свој посебан рукопис. Наше велико наслеђе треба схватати као лекцију, али притом треба да се трудимо да тражимо нова решења.
Зурабе Константиновичу, да ли сад долазите у овај храм?
- Наравно да долазим, ту сам крстио праунуку. 2007. године је Руска академија уметности обележила 250-годишњицу управо у сали за црквене саборе храма Христа Спаситеља. И то је био значајан догађај. За мене је част да учествујем у стварању светиње...
Од замисли до оваплоћења
Друштвени покрет за обнављање храма Христа Спаситеља је основан крајем 1980-их година. 5. децембра 1990. године постављен је гранитни камен-темељац, 1992. године основан је Фонд за подизање храма, а изградња је почела 1994. године.
Пројекат су израдили архитекте М.М.Посохин, А.М.Денисов и други. Касније је Денисов напустио посао и изградњу је завршио З.Церетели.
Храм је предвиђен за 10.000 људи. У плану изгледа као равнокраки крст ширине 85 метара. Висина храма с куполом и крстом износи 105 метара.
Фреске у храму заузимају око 22.000 м2, од којих је око 9.000 м2 с позлатом.
УЗГРЕД РЕЧЕНО
18. августа у 17.000 почиње вечерње богослужење (свеноћно бденије). 19. августа јутарња литургија ће бити служена у 7.00 у Преображенској цркви („доњем храму“). У 10.00 у храму Христа Спаситеља – касна литургија.
19. августа се навршава 15 година од дана завршетка изградње новог здања храма Христа Спаситеља (1994-1997.) и 175 година од оснивања Комисије за изградњу првог здања храма.
Превод: Православие.Ru
