Начинио сам пар корака, и нашао се на изненађујућем месту. Иза мене, на два метра удаљености, налазила се улица Лубјанка, преплављена аутомобилима и људима који су журили на посао. Али, испред мене, иза манастирске капије, налазиле су се руже у цвату, поток који је жуборио, међу дрвећем стајале су иконе са упаљеним кандилима и свећама. Јутарњи зраци јесењег сунца обасјавали су куполу храма. Али најневероватније од свега је што сам покрај овог места пролазио стотинама пута и нисам обраћао пажњу да се овде, иза дрвећа, налази таква лепота.
Нисам могао да верујем својим очима. Ово једноставно није могао да буде центар Москве! И што сам даље корачао дуж добро одржаване и уређене стазе, што сам више људи сретао изван храма - монаха и мирјана - било ми је јасно да је све ово стварност. И знате ли шта је било у ваздуху? Мир, тишина, и још нешто јединствено, пријатно, као да је из детињства...Не верујете? Не будите лењи - дођите и сами се уверите.
"Несвети свети и друге приче" одавно сам прочитао. Искрено говорећи, није ме изненадио ентузијазмом читалаца, и многобројне књижевне награде, које је књига примила. Уместо тога, био сам запањен реакцијом и искуством људи, који, да тако кажем, нису страствени читаоци. Да ли је књига преокренула њихову свест? Подстакла их да читају? Нимало. Нечитљиви читаоци су копали по своме сећању, и подсетили се сусрета са људима, који су изменили њихове животе.
Оче
Тихоне, реците нам како је настала ова књига? Како
сте дошли на идеју да је напишете и зашто?
- Ове приче сам често говорио мојим студентима, пријатељима, братији манастира. Неки од оних који су их чули, замолили су ме да их запишем, и пошто сам вешт у писању, у одређеном моменту, књига је попримила своју форму, и изгледала ми је као интересантна. Знате, ја заиста мислим да се сваки писац обраћа, пре свега, конкретним људима. И друга важна - иако помало себична компонента - је да оно што пишеш буде интересантно и теби самом. Дакле, осетио сам да су била присутна оба ова елемента. Рад је трајао две године. Требало је да текст изменим једанаест пута, пре него што сам осетио да је спреман, да се преда другим уредницима. Резултат свега била је ова књига.
Искрено, када сам је писао, себи сам свесно поставио главни задатак - да читаоце уведем у други свет, насељен својим јунацима, својим простором и временом. Размишљао сам: постигнем ли ово - постигао сам све.
Упркос овом важном задатку, рекли сте више пута да сте били изненађени "неочекиваним успехом" ове књиге. Како објашњавате феномен ове књиге, међу широм читалачком публиком?
-Тешко је оценити. Због тога што ове приче нису биле моје стваралаштво, ја сам их само препричао и посведочио - у овом случају, живот који је Христос основао пре две хиљаде година. Очигледно, књига је дотакла неку важно стварност духовног живота многих људи, чак и људи који су прилично далеко од било какве религиозности и недељних црквених сабрања. За мене је било изузетно важно и интересантно да је велики број људи у овој књизи пронашао сопствену судбину. Уосталом, као што је древни писац Тертулијан рекао: "Душа сваког човека је по природи хришћанска."
Књига има свој живот: примили смо десетине хиљада порука поштом и путем интернета. Дана 5. октобра 2012. промоција енглеског превода одржана је у Конгресној библиотеци у Вашингтону, на јесен ће бити спремна француска верзија књиге, у Грчкој се штампа друго издање, а књига на шпанском је у припреми. У Русији, за годину дана, књига је продата у милион и сто хиљада примерака а, како су ми рекли стручњаци, има четири милиона преузимања на интернету.
Узгред, зар не постоји легална копија на интернету....
-Нисмо учинили ништа да спречимо слободан приступ електионској књизи.
Ја никада не бих мога да преузмем пиратску верзију ове књиге. Многи интернет читаоци су ми рекли да, након што су преузели књигу са пиратских сајтова и прочитали неколико првих поглавља, отишли су у књижару и купили штампану веризију да би прочитали до краја. Морате признати да је ово јединствена ситуација за савремену књигу.
-Да, књига живи свој сопствени живот, а ја сам се чак дистанцирао од њене даље судбине. Неке заиста невереоватне ствари су се дешавале. Недавно, отац Матеј Самокхин причао ми је да му је дошла једна жена, која је пала у тако безизлену ситуацију, да је одлучила да изврши самоубиство. Припремила је пилуле, али је оклевала. Њен поглед пао је на књигу коју је недавно добила на дар: "Несвети а свети." У таквом критичном стању села је и почела да чита, читала је целе ноћи, а ујуту је отишла у храм на исповест. Шта може да буде већа награда од ове за свештеника, писца, човека? У случајевима, као што је овај, схватате да сте ви нико и ништа - да сте ви само инструмент Божијег провиђења; урадили сте нешто што ни сами не разумете у потпуности...Онда, одједном, почињете да радите са много више снаге, него што сте могли да предпоставите.
Једно савршено природно питање ваших читалаца: да ли ћете написати наставак?
- Размишљам о томе. У последње време много сам путовао широм земље, и најчешће сам се сусретао са студентима. Неретко, они деле самном своје животне приче. Тако сам дошао на идеју да напишем и други део књиге "Несвети свети," и да понудим људима да пошаљу своје истините приче на наш њебсајт, правосалвие.ру. Оне најбоље, објавићемо за дискусију, и оне, које изаберу чиаоци као најбоље, биће објављене у књизи.
За мене лично, то је лепа идеја - наставак књиге, али на жалост ја једноставно немам времена. Ја сам свештеник и игуман манастира, ректор Богословије, и један црквени званичник са бројним, рутинским обавезама. То је разлог зашто ова књига практично никада није писана на столу већ 'на коленима'; у колима, у авиону, на пословним путовањима, у хотелима, у различитим земљама од Јапана до Грчке.
Генерално говорећи, већ кад сте поменули планове, имао сам сан да направим филм, не књигу, чак сам направио уговор са једном нашом централном телевизијом, да снимимо серију од осам епизода, у којој би главни ликови била два човека. Један - руски светитељ - архиепископ Лука (Војно- јасенетски)- професор, надарен лекар, који је током најгорег прогона Цркве 1927. године постао свештеник, а касније епископ. Био је у логору из којег је привремено пуштен на слободу, како би радио као хирург. Он је живео подвижнички, и примио је прву Стаљинову награду за књигу о пурулентној хирургији, коју је користило неколико генерација совјетских лекара. Други личност - Стаљин. Они су два, потпуно одвојена света у Русији током тог времена. Дакле, први пут сам узео месец дана одмора, отишао у Грчку, под Атос, и написао све основне моменте сценарија, а затим отишао до Солуна, оставио торбу са рачунаром у аутомобилу, ушао у продавницу, и вратио се да пронађем разбијен прозор и торбу украдену.
Дакле, како бих реализовао овај сан, мораћу да пронађем барем месец дана слободног времена.
Ви доста путујете, доста разговарате са младим људима. Каква питања Вам постављају студенти?
-Из наших разговора постаје очевидно са којим важним проблемима се суочавају млади људи данас, а то значи и цело друштво. Главни проблем, поред питања вере, јесу међунационални односи. Други велики проблем јесте - пијанство, алкохолизам, и наркоманија. Да ли се сећате, ми смо спасили народ Севера, да не убијају себе алкохолом? Сада исто питање треба постави руском народу. Јер, ако државотворни руски народ не покаже праву подршку, руске провинције ће наставити да упропаштавају себе пићем. Ја кажем без претварања, да је огромна количина сложеног посла сада обављена, али мало њих зна о томе. Постепено усвајање нових и разумно рестриктивних закона, нуди младима једну здравију алтернативу.
Постоји још једно питање, о којем смо већ говорили: недостатак здраве и разумне хуманитарне политике. Нас уверавају да Запад нема идеологију. Опростите ми, али шта је са Холивудом, на пример? Зар то није идеологистичка машина, која 'гради' све у Америци, чак и у целом свету, у складу са својим идеолошким шаблонима?
Вечно питање - сукоб између очева и синова - попримило је нове карактеристике у нашем веку. Интернетизација, или компјутеризација, је данас и корисна и опасна. Мајке, наше читатељке, забринуте су због зависности њихове деце од интернета, компјутерских игрица и гаджета, обратиле су Вам се питањем: шта треба да учине, како би се њихова деца, тинејджери, осећали добро, не сам у виртуалном света, већ да такође постану истински вредни људи у стварном свету. Како да пронађу равнотежу?
-Васпитавање деце је велики и свакодневни креативни процес. То је тежак посао родитеља и константна, мудра пажња над децом. Много пута сам исповедао људе на самрти. Њихове исповести нису о томе што нису зарадили милион долара, што нису изградили луксузан дом, или што нису били успешни у послу. Људи у својим последњим сатима жале што нису учинили нешто добро, што нису помогли и подржали своју породицу, пријатеље, или чак случајне пролазнинке. Друга ствар, која их мучи, је да су мало времена посветили својој деци.
Да родитељи не познају живот своје деце је нешто у шта сам постао потпуно уверен. Снимили смо филмове анти-алкохолне тематике, и разговарали са неким девојкама, које уче у одличним школама. Ове девојке пију алкохол свакога дана - добро рекламиране енергетске коктеле, онда пиво, а затим даље, по списку...Свакога дана! Према руском Одељењу за потрошњу, 30 одсто од свих дечака и 20 одсто свих девојчица старијих од 13 година конзумира по једно алкохолно пиће дневно, а њихови родитељи не знају за то. И да многи тијнеджери узраста од 13-14 година живе животом одраслих, и са 17 година већ су имали много 'партнера'.
Нажалост, такве појаве нису реткост. Али ја не знам њихову стварну бројку. Који проценат садашњих поколења ће створити нормалну породицу, када се велики број бракова у данашње време распада након две године. Дакле, ако говоримо о односу између родитеља и деце, изгледа да прво мора да разговарамо о константној, свакодневној, али истао тако ненаметљивој пажњи. То је огроман посао.
Хајде да се вратимо на књигу. Знам да се приходи од ње користе за изградњу храма.
-Имамо храм у манастиру, али само један од постојећа четири. Али, он не може да прими све вернике, па многи морају да стоје и моле се на улици, чак и зими. Сретенски маанстир се налази на Лубјанка улици, а ми знамо шта се тамо десило у прошлом веку. Ми желимо да подигнемо храм који ће се звати « Храм новомученика и исповедника Руских на крви, у Лубјанки» А освештање храма планирамо за фебруар 2017. године. Сва средства од продаје књига у Русији и иностранству ићи ће за изградњу овог храма.
Имате штампарију у манастиру. Које књиге објављујете?
-Наша издавачка кућа објављује пре свега религиозне књиге. Објављујемо књиге древних подвижника, светих отаца, књиге о историји, апологетику, и велики број класичне литературе, као и уджбенике за наше Институте високог образовања.Узгред, ови уджбеници се такође користе и у световним школама. Такође, објављујемо уметничке књиге. Сваке године објавимо 250-300 књига. Ово је у суштни наше главно послушање и у исто време, главни извор финансија. Осим тога, имамо и средњу богословску школу, где око 200 ученика учи шест година, а ми их издржавамо током студија. Имамо дом за децу у којем се налази 100 васпитаника, који долазе из проблематичних, тешких породичних услова. Ми само пружамо финансијску подршку, док у дому раде професионални наставници и васпитачи, као и свештеник. За интернет сајт правосалвие.ру такође нам је потребан новац. Тако да наша издавачка кућа носи хуманитарни, образовни и финсансијски терет.
Колико ми је познато, ваша штампарија позната је као једна од најуспешнијих у Русији. Где се могу купити ваше књиге?
-Наше књиге се већ дуго продају у књижари Библио-Глобус (једна од највећих и њапопуларнијих књижара у Москви). Ми смо веома захвални да је управо ова књижара дала нашим књигама талико велику пажњу. Ово је веома битно за сваког издавача.
Шта Ви волите да читате?
Знате, некада сам 'гутао' књиге. Прочитао бих моје омиљење романе од Достојевског по два пута годишње. Волео сам велика дела Лава Толстоја. Такође Западне класике. И наравно Пушкина...Али, нешто ми се догодило пре тридесет година, и скоро да сам престао да читам та дела, јер сам открио читав континент једне друге литературе - св. Јована Лествичника, св. Исака Сирина, св.Јована Златоустог, св. Игњатија Брајчанинова, св. Теофана Затвореника. Њихова дела су тако грандиозна да, након што се упознате са њима, није лако вратити се поново на бестселере. С времена на време читам мемоаре; не волим фантастику. Да будем искрен, осећам се по мало ускраћен, јер не читам савремену књижевност, али шта да кажем. Све се враћа на време. Требало би да читате када сте млади и када имате времена - и цео живот пред собом.
Хвала Вам на овом занимљивом разговору.
Интервју водила Елена Беилина
Превод са енглеског проф. Бојања Србљак
