 |
Док сам говорио о неким другим стварима, непрекидно сам мислио на Селинов роман. Извесно је да данас због „Путовања накрај ноћи“ не бих толико журио као што ме у оно време ни ово дело архимандрита Тихона, под називом „Несвети а свети и друге приче“ не би на сличан начин привлачило. Тихон је тада био дечак у Москви и није му падало на памет да ће једнога дана постати архимандрит Сретењског манастира у Москви и да ће написати драгоцену књигу под називом „Несвети а свети“, а ја још нисам стигао до хришћанства у мери која би ме призвала овом делу.
Током читања Тихонових прича, пратио сам неколико токова својих читалачких доживљаја и сазнања.
Најпре, схватио сам колико је била жестока и погубна комунистичка пропаганда за све нас који смо рођени и одрастали овде, изложени не само у школи већ на сваком кораку исмевању Цркве и свештенства, богохуљењу, забранама крштења, кућних слава, богоугодних разговора. Идеологија комунизма нас је гурала у испразни хуманизам, некритички смо прихватали заводљиве пароле о братству и јединству, о једнакости и некој далекој срећној будућности у којој ће нам наука подарити апсолутну истину. Учили су нас да је Маркс преокренуо Хегела као да је овај дотле дубио на глави, ту се завршавало наше образовање из филозофије. Остатак је било учење марксизма. Ни речи о хришћанству које надилази сваку филозофију, психологију, антропологију, медицину. Многи од нас су остали на општем образовању које нам је убачено у главу током гимназије, а касније ни студенти друштвених наука нису могли да прођу без марксизма. Шта више, тек они су добили нову порцију испирања мозга. Кад кажем ми, онда мислим на нас који смо припадали градској сиротињи, а то је четрдесетих и педесетих година била већина становништва у Београду. Пролазиле су деценије, ми смо постајали професори, доктори, министри културе, образовања и вере, васпитачи нових генерација, почевши од сопствене деце. И?
Нисмо мрднули у свом духовном развоју, те самим тим, били смо неспособни да покренемо било кога у том правцу. Горе од нас су прошла још деца негдашњих Брозових партизана који су као победиоци стигли на Дедиње, изули опанке и ставили кравате. Подмладак тих револуционара је уз марксизам одмах гурнут у поштовање капитализма, при том, мало ко од њих је уочио да је Маркс критиковао тај неправедни друштвени поредак и предвиђао му бедан крах. И тако су атеизам и хаос уболестили нове нараштаје, стигла је жетва семена које су посејали још њихови дедови.
Друго важно сазнање током читања ове Тихонове књиге је поступно откривање живота руских монаха у овом нашем веку, самим тим сазнање о величини Цркве и њеној спасоносној улози за свакога који јој припадне. Јер, оно што се дешава у руској свакодневици налик је на нашу свакодневицу, иако нисмо имали стаљинизам у оним видовима какав је имала генерација армихандрита Тихона Шевкунова и претходних, почевши од оне насилно слављене Октобарске револуције.
Тихон и његови другови започели су своје искушеништво 1984. године у Псковско-Печорском манастиру кад су имали нешто преко двадесет година. Тихон је пре тога дипломирао драматургију у Свесавезном државном кинематографском институту „С.А. Герасимов“ на коме се образују најбољи кадрови филмске индустрије у Русији. Кратак боравак у споменутом манастиру распламсао је у њему љубав према Богу и према манастирском животу. Вратио се у Москву као други човек. Ево шта каже о томе: „И стварно – све је постало друкчије. Не знам шта се заправо догодило, али свет је за мене изгубио сву своју занимљивост и привлачност. Оно што ми се још колико јуче чинило жељеним и вредним, сад ми се открило ако не бесмислено (нисам се усуђивао да много шта тако назовем), оно сасвим далеко. Како сам се вратио у Москву, са изненађењем сам схватио да свих десет дана не само што нисам пушио него нисам ни помишљао на своју свакодневну навику. А пушио сам обично најмање две паклице дневно. Једино место где сам се добро осећао био је храм. Ни другови, ни забаве, ни некад жељени посао – ништа више није допирало до мога срца. Чак ни књиге, ни вољени Достојевски и Толстој нису могли да ми задрже пажњу. Схватио сам да сам се променио. Или сам се можда безнадежно покварио за свет који сам некад толико волео. Открио ми се други живот, и све оно што сам проживео током претходне двадесет и четири године с њим се није могло поредити. Заправо, тај свет искрено сам волео, жалио га, свим срцем саосећао с њим!“
Само људи који су доживели сличан преображај, који се заправо састоји у преумљењу, али и у рођењу нове врсте љубави у средишту срца, могу да досегну дубину овог исказа. И важност за наставак живота преумљеног човека.
Приликом прве посете Печорима игуман манастира, Таврион поклонио је Тихону молитвеник са Псалтиром и посаветовао му да чита Свето писмо и Свете Оце. Послушао је тај савет. И, шта се десило? „Открио сам дела Светих Отаца, запањила су ме. Најжалије ми је било, наставља отац Тихон, што иако поседујемо такво непроцењиво благо, о њему не знамо ништа. Преда мном се отворио читав континет великих посвећеника који су столећима прикупљали искуство спознаје живота друкчије од оне коју су нудили најбољи умови филозофске мисли и генији класичне књижевности. Исак Сирин, Јован Лествичник, Јован Златоусти, па наши Игњатије Брјанчанинов и Теофан Затворник, Тихон Затонски, цела та истинска духовна плејада – законито наслеђе које су од нас тако дуго крили.“
Кад се буде вратио у Печоре и заувек се везао за Цркву као монах, Тихон ће открити низ личности о којима историја и шира јавност ништа не зна, а заслужују поштовање и љубав као и сви велики учитељи хришћанства. Са дивљењем ће писати о оцу Јовану, о архимандриту Серафиму, потомку остзејских барона, који је напустио свет аристократије и навике беспосличара, да би се настанио у влажној и тамној пећини, затим о незгодном оцу Натанаилу, благајнику манастира, који се није плашио агената КГБ и који је пред смрт одбио да му уграде пејсмејкер рекавши: “Оци, замислите, душа хоће Богу, а неки мали електрични зврк на силу је утрпава натраг у тело! Пустите ми душу да оде кад јој буде време.“
Међу ликовима из Печора је схиигуман Мелхиседек, велики подвижник и аскета, те отац Антипа, чије су груди биле пуне ратних одликовања. Живот у манастиру трајао је у окружењу светих пештера. У подземним лавиринтима који се километрима пружају испод цркава, келија, вртова, поља и шумарака, сахрањивани су монаси, њих 14.000 до наших дана. У Печорама, једином манастиру који никад није био затваран чак ни у совјетско доба, препорођено је стараштво - једно од највећих блага Руске цркве, поучава нас отац Тихон пре но што пређе на приповедање о искушеништву које је сам прошао.
Дипломирани филмски режисер московске академије чисти септичке јаме, брине о манастирском стаду крава чистећи нечистоћу у шталама...али вера се учвршћује, радост расте, монах Тихон стиче искуства која надилазе сва искушења световног живота: упознаје прозорљиве старце, присуствује једној врсти егзорцизма, диви се чудесним исцељењима и преумљењима.
Прошло је десет година у Печорама, из Москве је стигао позив Тихону да се прикључи прослави хиљадугодишњице руског православља у својству школованог режисера из редова монаха. Шта сад? Тихон Шевкунов са огромним жаљењем напушта Печоре и одлази у Москву где је иначе рођен као мирјанин. Али послушање је нераскидиво са монашким образом. Позив је послао патријарх, утолико мање могућности за одупирање.
Свако ко иоле зна о тешкоћама подвизавања монаха разумеће отпор младог посвећеника: град је страховити непријатељ духовности, могућности усамљивања и обављања духовних настојања смањују се на рачун световног узнемиравања.
За разлику од многих православних верника који страхују од посветовљавања Цркве, толико очигледне у спољном изгледу монаха, понајвише презвитера, уз приручна средства као што су на пример „мерцедеси“, те гомилања позлате на симболичким предметима којима се користе, отац Тихон не диже свој глас. Његови савременик Серафим Роуз из Калифорније сматра да је стигло време за катакомбно хришћанство, за илегалу као у првим вековима по доласку Исуса Христа. Тихон види поред себе неометани продор Духа Светога тамо где се, како је то иначе одувек, најмање очекује. Павле Евдокимов се прикључује екуменизму, Тихон је научио у Печорама како се чува православље, између осталог и противљењем том покрету који предводи католичка конфесија. Али он се не изјашњава као проповедник у том правцу. Њега прожима сам живот верника какав је постао, па ће у овој књизи говорити понајвише о делима која потврђују веру, а догматска разматрања препушта другима.
Зато ће се, поред низа непознатих ликова, појавити имена Сергеја Фјодоровича Боднарчука, Булата Окуџаве, Андреја Битова... Тако је Бондарчук последњих година свога живота патио од привиђења и кошмара.
Лекари званичне медицине нису могли да помогну. Застрашујуће слике су прогониле славног режисера. Онда је отац Тихон дошао код свог негдашњег професора, сад у новој улози. Као исповедник, знајући да пред собом има једног дуготрајног атеисту, предочио му је искуство Цркве о деловању палих духова на човека. Бондарчук је пажљиво слушао, застор између видљивог и невидљивог света почео је да се тањи. „Људи далеки од Цркве, каже Тихон у овој причи, не схватају да човек због неокајаних грехова и страсти постаје доступан духовним бићима која се у православљу називају ђаволима“. Шта је решење, где је спас? У вери. И само у вери. Без Исуса Христа нема нам спасења. Али Бондарчук није знао ни једну молитву. Отац Тихон му је написао на цедуљи текст Исусове молитве, скинуо је са своје руке бројаницу и научио Сергеја Фјодоровича како да се с њом моли.
После исповести Бондарчук се причестио и убрзо преминуо. Е сад, ту није крај приче. Тога дана „када смо завршили прву заупокојену за Сергеја Фјодоровича, Димини родитељи су нам испричали како се, неколико минута пре но што им је телефонирала Аљона Бондарчук, догодила неразумљива и чудна ствар.
„Седели су у соби и још нису знали за смрт свога пријатеља. Одједном се споља чуло јако, па све јаче грактање врана. Звук се појачавао толико да је постао готово заглушан. Чинило се да се изнад зграде нашло небројано јато врана.
Зачуђени супружници изашли су на балкон и пред очима им се указала слика какву дотле нису видели. Небо је дословно покрио црн облак птица. Њихови продорни крици били су неподношљиви. Балкон је гледао на парк и на болницу где је, као што су Таланкини знали, на самрти лежао њихов пријатељ. БЕЗБРОЈНА ХОРДА ЛЕТЕЛА ЈЕ УПРАВО СА ТЕ СТРАНЕ. Тај призор навео је Игора Васиљевича на мисао коју је он, апсолутно убеђен, саопштио жени:
- Сергеј је овог часа умро. То су ђаволи напустили његову душу!
Неколико минута касније телефонирала им је Аљона...“.
Из овог цитата може се назрети и стил писања архимандрита Тихона: једноставо, непосредно приповедање онога што је он као сведок и учесник догађаја уочио и доживео. Зато Тихон у поднаслову своје књиге, која је у основи роман, ставља појам - приче. Он тиме јасно разграничава приповетку од некњижевног наратива, не желећи никако да га људи схвате као књижевника. Тај отклон је поучан. Кад се прочита овај обимни текст, преко 400 страна, намеће се саобразност речи и личности која их изговара, то јест, у овом случају - пише. То јединство би требало да буде врхунски узор сваком књижевнику. Понеко од таквих некако се пробије до читалаца, али терор поспољених људи све успешније ућуткује гласове искрености, ума и доброте.
Кад читамо књигу „Несвети а свети“ са поверењем и отворенога ума полако улазимо у атмосферу свакодневице монаштва, па ако смо имали предрасуде, оне се осипају и нестају. Иако и надаље изван тог света, као мирјани, не остајемо равнодушни према једном квалитету монашкога живота који надилази овај наш, мирјански, а то је непрекидно рађање чуда из наизглед обичних ствари, уходаних односа, монотоних радњи свакодневних послушања. Све постојеће натопљено је Божијим присуством, потребно је само да се отвори унутарњи поглед, да се наш борнирани ум ослободи и оспособи да сагледава то чудо у настајању, живот, живот који нам је подарио Бог.
Портрете монаха, своје браће, Тихон је стварао надахнуто, као и друге елементе садржаја у својој књизи. Свежина његовог сећања, кад пише о ранијим годинама, непрекидна је свежина радосног и слободног човека. Он не мари за дужину поглавља, не мери их, не рачуна колико је коме редова посветио. Сви су свети, као што и нас, читаоце, сматра светима. Ако посвети доста страница једном од отаца Печорског манастира, Рафаилу, кога сагледава и као негдашњег мангупа, обухватиће низ личности које су биле у вези са овим попом. Ту су и непознати знатижељници које занима да ли има људи на другим планетама. Овај човек, необразован, али прожет вером и порукама Светога писма, кратко ће им разрешити ту дилему: Нема људи на другим планетама. Да их има, Бог би то рекао Мојсију, а ви бисте о томе читали у Књизи постања.
Откуда назив „Несвети а свети“? О томе сам аутор овако говори:
„Назвао сам последњу главу „Несвети а свети“ иако су моји пријатељи обични људи. Таквих је много у нашој Цркви. Наравно, они су веома далеко од канонизације. О томе нема ни говора. Али, ето, на крају Божанске литургије, кад је велика Тајна већ објављена и Свети дарови стоје на олтару, на часној трпези, свештеник изговара: „Свјатаја - свјатим“! (Светиње - светињама!).
То значи да ће се Телом и Крвљу Христовом сада причешћивати свети људи. Ко су они? То су они који су сада у храму, свештеници и мирјани што су с вером овамо дошли и чекају причешће. Јер они су верни хришћани, који теже Богу. Испоставља се да су, без обзира на све слабости и грехе, људи који чине земаљску Цркву за Бога – свети.
Додајмо на крају да су ово вредно дело са руског језика превели Петар Буњак, Милан Радовановић, Ружица Радојчић, Ана Јаковљевић Радуновић и Олга Кирилова, а издавач је „Информатика ад“ из Београда, 2012. године.
