Колико
се разликује живот у Србији од оног у Јужној
Африци?
Рећи ћу какав је мој утисак из Африке, па нека сами читаоци процене разлике. Пошто никада раније у животу нисам био у Африци, увек ћу се сећати свега везаног за први долазак у Јужну Африку: од растанка са Његовом Светошћу Патријархом Павлом (који ме је пред пут у Африку, у згради Српске Патријаршије поучио како треба да живим у далеком свету и трудим се на одговорној дужности која ми је поверена, давши ми 400 америчких долара уз реци: „Нећу да се мој монах срамоти по светским аеродромима“), првог лета авионом, па до аеродрома у Јоханесбургу где су ме дочекали председник и секретар Црквеног Одбора. Сећам се да сам, на путу од аеродрома до црквеног имања, на неколико места видео црнце који леже по ливадама и да су ми уз смех објаснили да овде заборавим на изреку из Србије „ради к`о црнац“.
Да
ли сте научили локалне језике и колико Вам је и да ли
је, језичка баријера била препрека у раду?
Најчешћи локални језици су Зулу и Северни Суту. На жалост, нисам их научио (осим појединих краћих молитава). Хвала Богу, у Јужној Африци је енглески језик – службени језик који се свуда користи и та чињеница ми је пуно олакшала мисионарски рад и духовне активности међу локалним афричким становништвом, јер сви говоре и разумеју енглески од настаријих па до најмлађих у школама. Благослов је да се, где год је могуће, у богослужењима и проповедима што више користе локални језици афричких народа. Наравно, свештеници Африканци тако и раде, а ми који смо из Европе, најчешће користимо енглески језик у мисионарским активностима. У Јужној Африци имамо једног ђакона (енглеског порекла) који је прекуцао цео часослов на Зулу и Северни Суту језик, па када смо заједно у посети локалним афричким заједницама, трудимо се да читамо и певамо из њега. Господе помилуј се каже Морена рехаухеле, а Многаја љета је Менгага ементси.
Који
су највећи проблеми са којима се сусрећете на својој
парохији и у свом мисионарском раду?
Моје искуство je овде у Јужној Африци, где је начин живота сличан као у Америци, Западној Европи или Аустралији, да је доста теже и компликованије члановима српске заједнице да имају континуиран духовни и верски живот, него наши Срби у отаџбини. Пуно се ради, људи су по цео дан ван куће, викенд им само преостане за кућу, породицу и куповину, тако да је врло мало времена за цркву. Такође и потпуно материјалистички приступ животу и потрошачко друштво са својим често лажним вредностима су велика препрека да Срби овде живе по својој вери. Ипак, наравно да свако ко тежи духовним вредностима и има вољу, жељу и веру у Бога, може да се организује боље и да нађе времена за цркву, литургију и подмиривање својих духовних и верских потреба. Неопходно је само имати правилну листу приоритета у животу. На југу Африке живи око 10 000 Срба, међутим води се велика духовна борба за очување вере, језика, писма, крсне славе...Када бих овде у Србији рекао колико мало свештеник у току године изврши обреда и молитвословља по домовима и у храму, то би за многе био невероватан податак. Упркос свему, наша црква je једини светионик и путоказ Србима који живе у Африци и тако ће остати док год је последњег Србина на афричком континенту. Што се тиче мисионарења, ту је најважнија жеља и труд. Можда би било још боље и више се урадило да постоји боља финансијска конструкција, а понекада, ми који смо млађи и можда мало нестрпљвији, волели бисмо када би нам локални Архиепископ брже излазио у сусрет и поједностављивао процедуру и своје благослове за неке од наших конкретних предлога и иницијатива који се тичу мисије.
Колико
је период апартхејда лоше утицао на мисију
православља и да ли је уопшште утицао?
Период апартхејда није лоше утицао на Православну мисију јер се наша света Црква није мешала у политички живот и устројство Државе Јужне Африке, већ, као и увек, проповедала једино Реч Божију и трудила се да свакога научи да је сваки човек, без обзира на боју коже, дете Божије.
Да
ли постоји анимозитет између локалног црначког
становништва и Срба или, како ви кажете, постоје чак
веће менталитетске сличности између Срба и црнаца у
односу на сличности Срба и белаца који живе на југу
Африке?
Једна доза анимозитета је можда постојала код мањег броја наших Срба али у време апартхејда. Данас, после 20 година од пада апартхејда, ситуација је пуно другачија. Између осталог, томе је допринео и наш мисионарски рад и позив локалном црначком становништву (које смо претходно учили Православљу и крштавали) да посећују наш свети храм и да се уз припрему причешћују заједно са нашим српским парохијанима. Јоханесбург је чини ми се највећа мешавина свих светских народа и религија. Моје мишљење је да у свим народима има добрих и лоших људи, а лично искуство је да су нам по менталитету, емоцијама и социјалном животу често ближи локални староседеоци – црнци, него често хладни и недружељубиви белци пореклом из Велике Британије, Холандије и осталих западних држава.
Да
ли ту сличност доводите у везу са српском словенском
судбином „вечитих робова“, да ли је то
можда узрок што смо слични са тамошњим
црнцима?
На првом месту бих рекао да смо сличнији и ближи локалном афричком становништву због друштвеног живота и обичаја. За разлику од просечног белог човека на западу и у Јужној Африци, црнци имају присан однос са својом родбином, својим комшијама, друже се, помажу једни другима и саосећају једни за друге. Окупљају се на заједничким породичним и комшијским окупљањима, а често се током радних дана могу видети како у време паузе заједно ручају и деле оброк, необавезно седећи на трави испред компанија у којима раде.
Са коликом искреношћу ондашње црно становништво прилазе СПЦ и уопште Хришћанству, колико живе литургијским животом ?
Африканци су као и сви други људи на свим осталим континентима, а што је карактеристично за савремени и модерни начин живота, гладни и жедни истине, правде, смисла и Речи Божије. Слични су изазови и слична искушења као и било где друго. Примамљивост лажних задовољстава и уживања, недостатак љубави и смисла, а на овом континенту нарочито сиромаштво, висока стопа криминала, и болест модерног доба Сида (Аидс) која се на овом континенту брзо шири те поприма размере епидемије, услед неупућености, недовољног образовања, неморалног начина живота лишеног породичних вредности и верности. У целокупној таквој атмосфери, Блага Вест Јеванђелска је насушно потребна и једина која може решити нагомилане проблеме у друштву и опасности које прете да погоршају квалитет живота у будућности. Господ је једини прави и истински Исцелитељ људских душа. Православље је само по себи специфично као непромењива, чиста, изворна хришћанска вера и верни чувар Речи Божије и апостолских предања, а у свакодневници се препознаје лако по ненаметљивости, благости, светости и дубокој толеранцији сваке личности и слободне воље сваког човека. Људи све више то препознају (нарочито упоређујући са другим хришћанским и нехришћанским конфесијама) и у томе видим будућност Православља и на африцком континенту. Моје искуство овде у Африци је да је главна разлика у томе што се протестантска и остале мисије заснивају највише на хуманитарном раду (који није без резултата када се има у виду сиромаштво, тешки услови живота и животни стандард локалних афричких заједница), а православна мисија се заснива заиста примарно на проповедању Речи Божије и упознавању чланова афричких заједница са вером, љубављу Божијом, откривењима и истинама Православне Цркве и учењима Цркве о вечном животу, светим тајнама, суду Божијем, митарствима, нашој грешности, искупитељском делу Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа, обећањима будућих добара…
Можете
ли нам пренети неки вама најзанимљивији догађај из
ваше мисије у Јужно Афричкој Републици ?
Навешћу само један пример који сликовито описује у каквим условима живе и раде локални свештеници и народ: Уочи саборног крштења које смо извршили о. Фрументије и ја у једном црначком предграђу Јоханесбурга почетком ове године, отац Фрументије ме назвао и рекао да је унапред и одавно све организовао, договорио се са свима и да ћемо од свештеника служити само нас двојица. На крају разговора, помало стидљиво, рече да нема ништа што је неопходно за свету тајну крштења, па чак ни прибор за крштење, свештеничке одежде, ни књигу – требник. Из нашег храма св. апостола Томе сам понео прибор за крштење (који ми је, у Патријаршијској капели св. Симеона Мироточивог у Београду, на благослов подарио блаженоупокојени Патријарх наш Павле, још 2002. године када ме испраћао у Африку и чврсто верујем да и тај његов благослов и молитве доприносе напретку наше мисије и ширењу Православне вере у Јужној Африци). Понео сам и велику бакарну посуду (крстионицу) коју смо за наш храм св. апостола Томе добили на поклон од једне Гркиње која већ педесет година живи у Јоханесбургу, књигу чина свете тајне крштења на енглеском језику за оца Фрументија, свеће, уље, пешкире и све остало што је потребно и крстиће које смо поклонили свим новокрштенима. До сада је у овом делу Тембисе, у последње три – четири године, крштено око стотину душа.
Како
наш народ тамо толико далеко од отаџбине гледа на
ситуацију у отаџбини, боле ли их Косовске
ране?
Наш народ овде помно прати дешавања у Отаџбини али, на жалост, чини ми се да људи више прате и занимају се економским темама него националним и духовним. Када бисмо организовали Молебане за Косово и слична окупљања, мали проценат наших људи би се одазивао. По мом мишљењу и јужноафричком парохијском искуству, постоје два разлога (не оправдања за то): први је што је већина наших људи у детињству, школи и младости пуно била индоктринирана комунистичко-атеистичком идеологијом, а други што су наши људи, по свом доласку у Јужну Африку, упали у сурови капиталистички начин живота и приступа и односа према смислу животном. Живот без радости и смисла вере, унапред је осуђен на неуспех и надамо се да ће то увидети и схватити и онај део чланова српске заједнице који још нису осетили радост и смисао Васкрсења Христовог и да ће почети да се духовно и национално буде и напредују.
Били
сте недавно на Косову какви су ваши утисци, има ли
наде за српско Косово?
Са светог Косова и српских барикада сам отишао радосне душе и пуног срца. Народ се у невољи држи Господа Бога, свете српске традиције и хришћанских врлина. Међу тамошњим Србима влада слога и једнодушност која је донекле владала и међу Србима за време Нато бомбардовања. Такође, у разговору са Србима на барикадама видео сам чврсту решеност и одлучност да се чува и брани родни праг и светиње. Они се надахњују светом православном вером и светлом, јуначком и честитом српском традицијом. Док је тако, итекако има наде за српско Косово. Само да се и ми у централној Србији и дијаспори још више приближавамо тим узвишеним идеалима и брже корачамо путем којим иду наша браћа и сестре на светом Косову и Метохији.
Мислите
ли да српски народ или српско друштво има снагу да се
макар делимично избори са са проблемима које му често
ствара међународна заједница?
Итекако да уз Божију помоћ наш народ има снагу. Снага је, као што у претходном одговору рекох за Србе на косовским барикадама: у духовним, хришћанским, родољубивим и патриотским вредностима српског православног народа. Потребно нам је само да кренемо у наш свети храм чешће и тамо ћемо све научити о узвишеним хришћанским врлинама и смислу животном и да читамо више о нашим прецима )и то не морамо да идемо предалеко у историју, мада нам је Немањићка и Лазаревска историја најславнија), већ је довољно да читамо ко су и какви су били наши дедови и прадедови у Првом и Другом Светском Рату и да се надахњујемо тим великим врлинама, вером и родољубљем, поштењем, саосећајношћу, љубављу, издржљивошћу наших најближих предака. Поред осталих издања, топло препоручујем дела Антонија Ђурића и издања куће Погледи.
Колико
је по Вама за реализацију одређене политичке и
економске државне стратегије битна вера, и да ли је
уопште битна?
Довољно је да кажем да су се у срећна и Богом благословена времена, Краљ, Влада.... заклињали на Светом Јеванћељу, а у наше време се заклињу у нешто друго. Вера , поштење, образ, поредак заснован на Бошијем благослову, и искрено родољубље, су поред стручности, пресудне за напредак једне Државе и једног народа.
Мишљење
је да се наша СПЦ с обзиром на ситуацију у којој се
налази српки народ релативно мало бави мисонарским
радом, међутим ви сте и ваша парохија пример да то
ипак, и поред свих искушења која имамо и као народ и
као Црква, немора бити правило , да ли вам је познато
да сем вас у Африци још негде делује мисија СПЦ
?
Колико је мени познато, а то су ми посведочили више пута и поједини еминентни српски епископи, овде у Јужној Африци је за сада једина наша мисија и српски свештенослужитељ који се бави мисионарењем. Ако Бог да у будућности ће бити све боље јер је Православна вера велика духовна перспектива за афрички континент и рекао бих, религија будућности у Африци. Са благословом надлежне Александријске Патријаршије (која има велики број мисионара) и Српског Патријарха, надам се да ће убудуће бити и већи број српских мисионара и свештенослужитеља у Африци.
Пошто
имате искуства у мисионарењу шта мислите да ли је оно
потребно и да ли је могуће међу цивилизованим
народима?
Мисионарење је данас заиста свугде потребно па чак и међу православмним народима, нарочито онима који су имали несрећу да одрасту, образују се и обликују у наказном комунистичко-атеистичком друштвеном систему. А слободно бих рекао да се не зна коме је реч Божија више потребна: да ли нама, да ли Африканцима или незнабошцима или западном хедонистичко-материјалистичко-потрошачком друштву. Свима нам треба истине Божије и животног смисла и радости.
Да
ли имате духовну радост или било какву другу личну
сатисфакцију за свој рад, односно модерним речником
речено да ли Вас посао који радите испуњава?
Немогуће је бити монах, истрајати на том путу, носити тај благословени крст, а немати утехе, радости и не бити испуњен. Пуно је трња, тешкоћа и препрека на том путу, али и пуно духовних сатисфакција и награда препуних смисла и предукуса вечних радости и уживања.
Могуће је да су и модерним европским народима (иако су хришћани) а међу њима и Србима потребни мисионари па Вас питам да ли можемо да Вас очекујемо чешће у Србији, или, да ли макар у Вашим дугорочнним плановима планирате повратак у матицу?
У Србију долазим једном годишње. Црква је као војска, а свештенослужитељи као војници. Премештаји се врше по потреби духовне службе тако да никада немамо овде постојано место. Ако Бог да, дефинитивно би мојој души највише пријало, после овог афричког искуства, повратак у неки од наших светих и многобројних манастира којима су српске земље украшене као највреднијим и најлепшим бисерима и дијамантима духовним.
Порука за крај нашим читаоцима ...