Ако је Русија храм, предгорје Кавказа је амвон

Уочи посете Његове Светости Патријарха Кирила, епископ Пјатигорски и Черкески Теофилакт нам је испричао нешто о духовном смислу Кавказа, о истинским узроцима одласка руског становништва и о молитвеном делању.

Фото: Евгений Калинин / Пятигорская и Черкесская епархия

Владика излази из кола – брз, висок човек у раси, која се вијори од енергичног корака – и у пратњи намесника се креће према храму. Обишавши га напокон има мало времена да седне.

„Како је протекао ваш данашњи дан?“ Осмехује се, чак помало збуњено: „Веома компликовано, - као и сваки.“

„Ујутру сам устао, помолио сам се и кренули смо на први састанак,“ – наставља он и после кратке паузе набраја данашње послове: посета културно-просветног центра који се гради у Наљчику, сусрет с професорима из Северно-Кавкаског института за усавршавање радника МУП...

Владыка и народ Божий

Треба имати на уму да данас искуство моралног и духовног живота, - посебно међу омладином, - уопште није развијено.“

Владика има дубок глас и његове интонације су благе, и у њима – као и у тамним очима свако мало промакне нешто олујно. Духовни отац епархије личи на капетана великог брода.

- Често имам прилике да чујем фразу – „треба да прочитам правило“. Међутим, у саму ову синтагму је уткана извесна формалност, која молитву лишава духа општења. А молитва је пре свега општење.

Навешћу пример, - опростите ми на оваквом поређењу, - како општим са својом мамом. Она живи далеко, не могу често да је виђам, али сваког Божијег дана општим с њом. За то су довољни молитва, - знам да се и она моли за мене, - и телефон. Као и извесна унутрашња усредсређеност кад човек у току дана у мислима настави разговор започет ујутру преко телефона, а увече га завршава – опет, телефоном.

Искуство међуљудксих односа у потпуности одговара и нашем духовном искуству.

Молитву „Оче наш“, главу из Светог Јеванђеља које прочита ујутру, човек може да осећа и док се вози колима или некуда иде.

Фото: Евгений Калинин / Пятигорская и Черкесская епархия

Настављајући размишљање о речима Светог Јеванђеља настављаш да се молиш – и то је молитвено делање.

И ово делање веома јако утиче и на твоју, говорећи језиком света, професионалну делатност.

Спремаш се за састанак и спреман си да ставиш све тачке на „i“, учинивши то круто и строго, - а можда и престрого. Међутим, пре тога ујутру прочиаш Јеванђеље – беседу Христа Спаситеља са Самарјанком, - и овај лик, живећи у теби, све мења.

Колико смирења је имао Христос Спаситељ! Самарјанка Га прекорева – зар Ти разговараш са мном? А Он, без обзира на прекоре, наставља да разговара с њом.

И човек схвата: ово смирење није било само ради ње, већ је и теби данас добра лекција. И премда си био спреман да се ухватиш у коштац, долазиш на састанак, али почињеш да се сећаш овог лика, и разговор се одвија сасвим другачије. И одједном откриваш још једну ствар: пошто је кренуо у другом кључу овај разговор је донео више користи зато што не само да си изразио своју недоумицу, већ си и помогао човеку да се извуче из ситуције која је у теби изазвала негодовање. Ево илустрације, пресликане из јучерашњег дана живота.

И то је такође молитва.

(пауза) Наравно, ја сам срећан човек још и због тога што живим у манастиру. Увече долазим у своју обитељ и могу да останем насамо са својом савешћу, да општим с Богом у молитви, да отворим Свето Писмо. Тишина манастира, његов молитвени дух, присуство братије – све ме то обнавља. Враћам се у манастир и обнављам своје монаштво. То ми даје јако много снаге.

Међутим, молитва су и дела. Док се возим колима, молим се по бројаницама. Излазим, - и настављам да пребирам, само више не бројанице, већ проблеме људи који долазе код мене и с којима долазим у додир. И као што свако зрнце бројаница кришом треба да држим неко време у рукама, тако и сваком човеку треба да посветим пажњу. Одговор за овог човека је сад као суд правде. И не може се оставити за касније.

И то је наставак учествовања у његовом животу.

И овај човек такође учествује у мом животу, - зато што ме је подстакао на ватрену молитву. Сећам се како ми је пришла једна жена: „Владико, да ли се сећате, молила сам Вас да се молите, а све се решило, успешно сам оперисана и више немам ту страшну болест.“ На своју срамоту, нисам се одмах сетио имена ове жене, али сам се сетио њених очију. И толико сам се обрадовао да је чујем, зато што сам се заиста молио за њу, - Господе, ево ове жене, чијег се имена више не сећам, али је остала у мом срцу, Господе, молим Те да је не оставиш у животу, да покажеш на њој Своју милост. И одједном – такав сусрет. И то је такође осећај обављеног молитвеног правила.

Служење епископа је друштвено служење. Као и служење свештеника. То је посебна врста служења. Није созерцатељно-келејна. Како каже Господ: шаљем вас у ово друштво, у ову паству, шаљем вас као јагањце, на заклање. Човек мора имати на уму да иде да би био принет на жртву.

И да бих завршио овај можда опширан одговор, рећи ћу шта мене највише спасава: Литургија.

Трудим се да служим што је могуће чешће – да служим три, четири Литургије сваке недеље. Литургија је ново крштење. Свака Литургија је Васкрс, нада да можемо нешто да променимо у свом животу.

Остави све, дођи, ти који се трудиш и лењи, и који постиш и који не постиш, ти који си дошао у последњу стражу, и ти који си дошао у прву, - чујемо за Васкрс. И све се то односи на тебе: ти си и постио и ниси постио, и био си лењ и трудио си се. У свим овим ликовима долазиш на Литургију као на Васкрс. Окушаш Тело и Крв Господњу и радујеш се нади која даје надахнуће: сад можеш да наставиш свој живот без туге. Зато што је неисповеђени грех, непослушана реч – туга која се стално умножава и умножава док не прерасте у страшне духовне проблеме. Али, човек може да узме и да све поправи. Опет си добио нову чисту одећу и заиста можеш да се осећаш као женик на овом свадбеном пиру, а то значи и да све поново почнеш.

И ово обнављање ће те променити изнутра. Мене то одржава у духовном животу.

В день святого пророка Божия Илии, Епископ Пятигорский и Черкесский Феофилакт совершил Божественную литургию в старейшем действующем православном храме России - Ильинской церкви в ущелье реки Большой Зеленчук (Карачаево-Черкесская республика). Храм был построен и освящен в X веке

Миграциони процеси су данас прилично активни. Међутим, отицање становништва се не дешава само на Кавказу, - у Русији има јако много региона из којих се људи исељавају. Погледајте Далеки исток, Сибир...

Ми подлежемо страху, болестима, тежњи ка комфору. Ако упитамо људе који одлазе, између осталог, и са Кавказа, а ја питам – зашто су се одлучили на овај корак, они одговарају: плашимо се за децу, не осећамо се пријатно. Али никад нећете чути ниједну реч која је везана за религиозна или национална убеђења. То је увек мотивација комфора.

Убеђују нас: треба живети зарад задовољства. А задовољство не подразумева духовни подвиг, већ само иметак, стабилну зараду, напредовање у каријери, социјални напредак... Каквим све лепим речима се не назива ова превара.

Наравно, имамо и проблем потискивање једне културе другом. И има људи који циљем свог живота сматрају ово потискивање, неприхватање друге културе. Врло често нас плаше. Неретко сам имао прилике да чујем директне претње.

Фото: Евгений Калинин / Пятигорская и Черкесская епархия

А Господ је одговорио да врши своје дело и смело је кренуо. И вероватно тим Својим поступком Спаситељ и мени као епископу каже – треба ићи.

То је моје служење. Ја сам послат да доносим радосну вест Јеванђеља без обзира на све. И у то треба да уверавам и народ Божји. То је наше служење, призвање, мисија. А зар је нашим прецима било лако? Први становници су добијали мочварно земљиште, неповољно за живот, - али захваљујући гигантском труду, оно се претворило у житна поља. Нашим прецима је било тешко, али су схватали да је то њихово призвање. И нису тражили комфоран живот.

Не може се рећи да је узрок отицање Руса са Кавказа само тежња једне културе да потисне другу, - то је само један од мноштво проблема.

Али, ми треба да имамо одговор на проблеме, на ове изазове. То је одлучност. Оданост својој земљи.

За мене је то што се налазим овде добро не зато што ми је комфорно, већ зато што је то моја рођена земља.

Храм у којем си крштен, венчан, у којем си крстио децу... Гробови твојих предака – све то и јесте наша мајка, наша домовина. Како можемо да је изгубимо?

Ако одемо одавде – мајка ће наћи себи децу. Људи се рађају, и даље се обављају крштења. Мајка није усамљена – има другу децу. Али да ли ће нама који смо је оставили због страха и жеље за комфором, бити пријатно да останемо сирочад?

Ово често говорим кад обилазим села и ове речи, хвала Богу, понекад натерају на размишљање људе који само што нису подлегли провокацијама.

Међутим, с друге стране, Црква у друштву актуализује дијалог о потреби за потшовањем закона. Многи људи који покушавају да потисну другу културу делују кршећи законе. Зато ми не треба да дајемо коментаре, већ да захтевамо од државне власти да сачува законитост на датој територији.

Знамо да се бавите превођењем књига Светог Писма на националне језике – коме су оне намењене?

Има читавих села у којима живе православци који говоре на различитим језицима, - једна од најистакнутијих особености Кавказа је то што је Црква овде вишенационална.

Код мене на богослужењу стоје људи који не говоре само руски, већ и језике Северног Кавказа. И њима је Црква – мајка.

Ове године смо заједно с Институтом за превођење Библије имали презентацију превода књига Светог Писма на националне језике. Неке од народности су управо на овај начин стекле свој први писани споменик – то је постало Свето Писмо. Зар то није Мисија Цркве? Зар то није најистакнутије сведочанство о бризи Цркве, између осталог, и за очување националних култура?

Вид на Кавказские горы из Баксанского ущелья

Овде, код Главног Кавкаског превоја, замишљамо да стојимо код амвона. Ако се цела Русија замисли као храм, несумњиво ће њен амвон бити предгорје Кавказа, зато што се тамо, иза превоја, иза Кавказа, налази Олтар: Света Земља. Тамо је Кувуклија Гроба Господњег, тамо је чудо Васкрсења, тамо су слике земаљског живота Христа Спаситеља.

Божественная литургия в храме Св.Георгия на горе Шоане. Карачаево-Черкессия. Фото: Евгений Калинин / Пятигорская и Черкесская епархия

Почиње посета Његове Светости Патријарха Пјатигорској и Черкеској епархији. Шта намеравате да му покажете?

Све нас. Да кажем: „Се аз и дјети“ („Ево мене и деце“). Да замолим за молитве, за очински благослов. Да му покажем наш духовни живот, заједнице, људе, за којих вера није неко убеђење морала, већ само ткиво живота, његово срце.

Наравно, испричаћемо Свјатејшем и о нашим епархијским пројектима, о социјалној делатости.

Хвала Богу, код нас се реализује много програма. Посебно ме радује програм за учење Светог Писма „На почетку беше Реч“, који наша епархија спроводи већ годину дана. Осим тога, то је и помоћ породицама с много деце и породицама свештеника и попадијама-удовицама. Међу њима има не само старијих, већ и младих, чији су мужеви погинули у терористичким нападима и у другим околностима. Попадија као део црквеног клира остаје на бризи Цркве.

29 августа Епископ Пятигорский и Черкесский Феофилакт совершил Божественную литургию в храме в честь Нерукотворного Образа Господа нашего Иисуса Христа в поселке Нижний Архыз Карачаево-Черкесской республики. Освященный нынешним летом, храм находится у начала тропы к древней наскальной иконе.

Кад сам разговарао са Свјатејшим о посети Пјатигорској и Черкеској епарији он је пристао одмах, не оклевајући и није постављао било каква питања.

А кад човек зове пријатеље у госте, они кажу: „Јао, код тебе је страшно, час је КТО (режим контратериристичке операције, - прим.ред.) уведен, час је неко убијен...“

Његова Светост Патријар за време нашег разговора ниједном није питао колико је овде безбедно. Прво што је рекао било је: „Да, желео бих да посетим Кавказ и да се помолим са својим народом.“

И очекујемо да посета Патријарха – посета веома одлучног и смелог човека, - за сваког од нас, постане још један важан пример тога да се Кавказа не треба плашити. За Кавказ се може и треба молити и на њему се може и треба живети.

И наравно, од Његове Светости Патријарха очекујемо очинску поуку. Јер кад отац посећује дом то је могућност да се овај дом учини бољим.