Сваки човјек као боголико биће призван је и предназначен за вјечно и непропадљиво Царство небеско. Због тога се и основни смисао нашега рађања и доласка на земљу састоји управо у остварењу свога вјечнога живота. Човјек долази на земљу, не да бих на њој провео одређени временски период, него да би живјећи у заједници са Црквом продужио своје битисање и остварио вјечност. Јер свака овоземаљска љепота и радост, није ништа друго него сјенка или трен у поређењу са небеском односно вјечном љепотом, говори нам свети Јован Шангајски. Сходно томе, сваки други овоземаљски циљ и свака друга потреба, ма колико они били велики и узвишени, губе своју вриједност и значај ако имају свој крај, односно ако не могу вјечно да трају. Вјечност је дар Божији понуђен искључиво човјек као најсавршенијем бићу на земљи. Та вјечна егзистенција на коју нас Господ стално опомиње ријечима Светога Јеванђеља да „тражимо прије свега Царства небескога“, остварује се једино у Цркви Божијој. Управо зато јер је Господ основао Цркву своју и обдарио је свим оним што је потребно за спасење човјека, а то су свете тајне, обреди и молитвословља. Због тога је Црква Христова не само посредница нашега освећења него и једина гаранција достизања вјечнога постојања.
 |
Веома је битно и важно градити своју вјечност кроз активније учествовање и посјећивање свете Литургије. Јер Литургија и није ништа друго до учешће и сједињење људи са Богом. Када говоримо о учествовању, онда прије свега мислимо на само приступање светој Тајни односно причешћивање. Међутим активност учествовања се такође огледа и у разумијевању и доживљавању самога смисла и знчаја свете Литургије. Сваки православни хришћанин дужан је да јасно схвата и разумије смисао и поредак Евхаристије, јер је то предуслов да се Она у потпуности и доживи. Чиме се ми то причешћујемо? Због чега се причешћујемо? Како треба да се причестимо? Шта треба да од причешћа да очекујемо? Сва ова и слична њима питања треба да буду кристално јасна сваком вјернику, да би могли сазнатељно, активно и на начин који то Господ тражи од нас учествовати у светој Литургији.
Света Тајна Евхаристије била је установљена самим Господом Христом који је на последњој тајној вечери претворивши хљеб и вино у своје Тијело и Крв, дао заповјест својим апостолима да то исто чине у Његов спомен. Како нам свједочи Свето Писмо апостоли су вјерно испуњавали ову заповјест Божију, служећи свету Литургију свугдје гдје се проповједало Јаванђеље и ширило хришћанство. Поучени апостолима хришћани су се најприје окупљали недјељом, у дан Христовог васкрсења, Господњег дана, ради заједничке трпезе који се завршавала у Евхаристији, у „давању захвалности“ за све што су примили у Христу. Недељно окупљање ради причешћивања и прослављања дана Христовога васкрсења свједочи нам колико су први хришћани имали широко развијену свијест о важности и значају везе између свете Тајне и Христовога васкрсења. Већ од самога почетка њихов доживљај Литургијског општења носи веома дубок и узвишен карактер. Они сви јасно схватају да се под видом хљеба и вина сједињују са самим Господом, који је не само побједио смрт, него и својим васкрсењем показао да смрт није крај, него само почетак вјечности за оне који вјерују у Њега и њиме се причешћују. Рани хришћани су разумјели да је Бог, у Христу, увијек био присутан међу њима кад год би се „двоје или троје скупили заједно“ у Његово име (Мт 18:20).
Света Литургија предаставља најбоље разумљив израз православног схватања Цркве и њеног богослужбеног поредка. Познање Истине и Божанства, сједињење са Богом и достизање спасења добија своју реалност само у саборном и народном примању Тијела и Крви Христове. У светој Литургији све је подчињено општем саборном плану и укључено у више саборно јединство. Око Христа сабира се све, како небеско тако и земаљско, и све је одређено да у Богочовјеку Христу постане нова твар. Анђелски сабор и човјечији род, читава васељена се обједињује у један храм Божији, који представља образ поново установљеног јединства које је било нарушено гријехом. То је васељенски аспекат Цркве који све нас призива на обновљење заједнице са Богом. Због тога је света Евхаристија народно сабрање у коме се остварује пуноћа смисла Цркве, то јесте остварује се јединство свих нас, што у ствари и јесте Црква. То је мјесто гдје се кроз богослужење реализује и спуњава тајна нашега и живота и спасења.
Један од главних задатака евхаристијскога сабрања састоји се у томе да укључи човјека у саборно јединство Цркве, да би и земаљска и небеска Црква једним устима и једним срцем могли славити и исповједати Бога. Због тога Литургија није једна од светих тајни, него главна тајна Цркве у којој све остале тајне и обреди, па и читав човјечански живот налази своје потпуно осмисљење. Наше литургијско сабрање јесте једини критериј вјере, који не само да чува њену уникалност и васељенско значење, него се такође јавља основним и општим сведочанством спасења дарованог Господом Исусом Христом. Та проста и основна истина која утврђује основе Цркве тиче се самими непосредним начином сваког вјерујућег човјека.
У трпези Божијој открила се тајна Тијела и Крви Христове као саборног и народног дјела. Литургија се због тога и служи, да би ми као обични људи којима се даје могућност сједињења са самим Богом схватили своје велико достојанство и смисао свога живљења. То је јединствени догађај у историји човјечанства у коме се изражава неизречена љубав Божија, која призива на спасење све и даје реалну могућност спасења у томе народном сабрању. Ради тога ми морамо доживљавати Литургију као радостни догађај који се тиче самих нас, не као случајних посјетитеља, гледаоца или слушаоца, већ као реалних учестника.
 |
Сваком причешћивању треба да предходи искрено покајање које треба да се деси на светој тајни Исповјести. Међутим искрено покајање није ссамо механичко исповједање својих гријехова, него прије свега покајање срца, када разум долази да сазнања да је учињено нешто лоше и када то сазнање ствара немир у души. Управо покајањем, сједињеним са смиреним сазнањем својих гријехова по ријечима св. Јована Лествичника завршава се унутршња припрема за свето Причешће. Покајање јесте и чврсто обећање пред Богом да се једном исповјеђени гријеси неће више понављати.
Оно што је посебно важно јесте и учешће на Литургији кроз пјевање. На такав начин ми се показујемо активним учесницима великога догађаја који се тиче свих нас који смо се сабрали на молитву, а не само случајним пролазницима. Због тога је Литургијско сабрање народно дјело, предано нама ради остварења нашега заједничкога циља. Пјевајући на Литургији ми изражавамо и своју вјеру у све то што треба да се деси и што се дешава на светој служби. Наши гласови, изражавају жеље наших срца да смо спремни да се сјединимо са Богом и постанемо учесници велике тајне Тијела и Крви Христове. Зато је и више него важно да наше учешће буде изражено и молитвеним пјевањем.
Сва правила која се тичу припрема за приступање светој Литургији дају нам се искључиво да би схвативши своју грешност, пробудили у себи осјећање дубоког покајања и на такав начин што достојније примили Тијело и Крв Христову. Због тога причешћу треба приступати истовремено и са покајањем и са радошћу – са покајањем от сазанања своје недостојности и са радошћу због тога што се сједињујемо са Господом. Према томе, можемо рећи да је Литургија вјечно понављајући доживљај љубави Божије у којој нам се открива реалност спасења.
Црква нема статички него динамички карактер – она је заједница која се остварује у општењу. Свака личност учествујући у Литургији улази у духовне узајамне односе са другим вјерницима и на тај начин ствара Цркву која је зајдица вјерних. Због тога се постојање индивидуализма у Цркви сматра потпуно недопустивим. То значи да долазећи у храм Божији ми смо дужни знати да тражење личног, самосталног, одвојеног сједињења са Богом у светој Литургији нема. Литургија прије свега привлачи људе једне према другима, а онда и према самом Богу. Јединство човјека са Богом безусловно захтјева и јединство са другима, који тако улази у општење са Њим. Учешће у том радостном догађају руши све разлике међу људима, сједињује све у једно и води нас к остварењу свога вишега назанчења.
