Иза блиставих архијерејских риза, раскошног богослужења и спољашње уређеног живота крије се много туге и тешкоћа. Управо то је крст – свакодневног умирања за паству, - који се приликом хиротоније даје архијереју, - рекао је пре годину дана Његова Светост Патријарх Кирил обраћајући се новом епископу Руске Цркве. Владика Пахомије, који је дошао на чело тек основане Покровске и Николајевске епархије ове речи је заувек запамтио.
 |
| Архиерейское богослужение. Поездка в Николаевское благочиние, январь 2012 г. Фото: А. Яновский |
 |
| Народ Божий встречает владыку. Фото: А.Яновский |
„Дубок траг је овде оставило совјетско време, али је било упадљивих особености и у животу пре револуције у Саратовској губернији,“ – владика говори о једном од центара руског старог обреда, који се некад налазио тамо где се данас налази друга катедра његове епархије – у Николајевску.
„До средине XIX века, кад су скитови или прешли у једноверје, или били затворени, огроман број припадника старог обреда је живео на обалама реке Иргиз. Било је веома развијено монаштво старог обреда, али не само то – многи трговци и индустријалци су потицали из средине старог обреда. Таква је била специфика овог краја пре револуције.“
 |
| Владыка по время поездки в Краснокутское благочиние, октябрь 2012. Фото: А. Яновский |
„У мноштву села, чије становништво сад броји највише хиљаду становника (што уопште није много по овдашњим мерама) пре револуције је живело и по десет, и по двадесет, и по 25 хиљада људи. На бази ових села у грађанском рату су формиране читаве дивизије, - на пример, у селу Мали Узењ. А још је и Василије Иванович Чапајев родом из нашег краја,“ – осмехује се владика у далеком Покровску.
Чапајевска дивизија која је 1918. године формирана у Николајевску, 1919. године је кренула из Прековолжја ка Уралу, - грађански рат се померао не исток. А две године касније, 1921., овде је наступила страшна глад.
„Милиони су погинули. Ко је могао, одлазио је, - каже владика. – И колективизација и уништавање кулака, - све невоље које су задесиле наш народ у ХХ веку као гвоздени ватрени точак су прошле и кроз саратовско Прековоложје.“
Точак је спалио некад насељене степе, где су се као оазе налазила села с великим бројем становника, и она су опустела. „После свих перипетија ХХ века овај крај су практично поново населили људи који су долазили у Прековолжје из целог Совјетског Савеза – на ледину, на комсмомолску градњу. Зато су људи у огромној већини изгубили корен и обичаје.“
Вековну традицију је заменила совјетска свакодневница. Знамо кад је све почело да се мења – 90-их, али много тога и сад подсећа на недавну прошлост.
–
На територији Ваше епархије има запањујуће
много места са совјетским називима.
Хиротония архимандрита Пахомия (Брускова) во епископа Покровского и Николаевского, Дзержинск, Николо-Угрешский монастырь, 19 декабря 2011 г. Фото: С. Власов, К. Новотарский
– Маркс, Енгелс, Пугачов... Имамо и Црвенопартизански рејон, имамо Совјетски... Моја титула је епископ Покровски и Николајевски, а ако употребим савремене географске називе, испашће Енгелски и Пугачовски. И рукоположен сам у Ђержинском, - смеје се владика, - тако да ме наслеђе из совјетске прошлости прати на мом архијерејском путу.
– Има ли наде да се промене имена ових градова и рејона? И код нас у Москви људи се секирају због назива метро станице, на пример, Војковске – иако већ мало ко у њој чује презиме једног од организатора убиства царске породице.
– То што људи не чују говори само о једном – данас често не знају своју историју. Не размишљају о њој. „Хлеб наш насушни дај нам данас,“ – многи од ових речи праве своје животно гесло и нажалост, траже само насушни хлеб.
Наравно, и моји помоћници и ја радимо на томе да на неки начин променимо ситуацију и вратимо историјске називе, али је то врло дуг и сложен процес. Иако ми се чини да људи почињу да мењају мишљење: још пре десет година за време референдума на нивоу града већина се изјаснила против промене назива – желели су да град остане Енгелс, - а данас се становници називају Покровчанима.
–
Ко данас долази у храм, има ли омладине?
В Балаковском благочинии. Июль, 2012 г. Фото: А.Яновский
– Све зависи од свештеника. По мом мишљењу данас је главни принцип развоја црквеног живота, мисионарења у најразноврснијим облицима његовог испољавања – развој парохијског живота. Тамо где је свештеник добар све се сређује. Гради се. Појављује се омладина. Наравно, то није питање године дана, две, па чак ни пет година – то је питање дугог низа година. Ипак, резултат се види. Често људи питају – да ли код вас у провинцији има антицрквених расположења, превирања?
– Да, и ми смо хтели исто то да питамо.
– Што се иде даље у дубину, мање је таквих појава, - људи се овде не баве глупостима. Свештеник је у провинцији, у селу, у рејонском центру – први савезник, и за обичног човека, и за интелигенцију, и за оне који су на власти. Стваралачко начело. Центар привлачности.
У рејонским центрима имамо много тешкоћа, много проблема, али свуда је клир тражен, и свуда свештеници имају добре односе с људима. Наравно, совјетска прошлост се не може заборавити: искорењена је, уништена је традиција, не само религиозна, већ читав начин живота. Данас људи као слепци покушавају на нешто да се ослоне, а тле им као живо блато, измиче под ногама и то је веома тешко. И кад се на таквом месту појави добар пастир, око њега се окупљају људи којима је потребан. Зато се конфликти, превирања и колебања у провинцији не осећају.
–
Владико, навршава се годину дана откако је
основана Покровска и Николајевска епархија и откако
сте дошли на ову катедру.
– Да, рукоположен сам деветнаестог децембра, на Никољдан.
– За време богослужења се испод ногу архијереја простиру орлеци – теписи с приказом орла који лебди. Шта симболизује овај приказ?
– То је слика духовности, лета. Духовног служења архијереја. Тога да он не сме да буде одвојен од својих свакодневних људских трагања и брига. Треба да летећи у духовном смислу изнад своје пастве, врло будно бди над оним што се дешава – и притом да сам буде духован човек. Па, у крајњу руку, тако треба да буде.
– У једном од интервјуа сте говорили о виђењу које је имао старац Алексије Мечов у „одговор на његова размишљања о томе шта је свештенство. Пење се узбрдо и губећи снагу вуче за собом на конопу гомилу људи. Ови људи не желе да се пењу, гурају се, вичу, отимају се, неко у страну, неко надоле. Снага га напушта и он се котрља низ падину. И осећа како му ови људи, удруживши своје снаге, не дозвољавају да падне, гурају га нагоре. Тако је и у храму, и у парохијском животу. Свештенику бива тешко, умара се, губи снагу – и одједном осећа да га парохијани, због којих се трудио, подржавају и вуку нагоре.“ А шта је епископство? Многи сматрају да је архијереј нека врста... руководећег радника.
– У овоме има одређене истине.
„Епископ“ је надзорник у преводу с грчког. Односно, онај ко надзире црквени живот. Међутим, архијереј је пре свега пастир, који надзире духовни живот.
Виђење старца Алексија Мечова се у извесној мери може применити и на архијерејско служење, али ће овде више одговарати поука коју ми је дао Његова Светост Патријарха рекавши дивне речи, - и мислим да се оне већ остварују и да ће се остваривати у току мог даљег живота.
Иза блиставих риза које облачи архијереј, рекао је Свјатејши, иза раскошног богослужења и спољашње уређености живота крије се много туга и тешкоћа, које нико, чак ни један човек, макар био и најближи, не може ни да схвати, ни да подели сим. Овај крст је свакодневно умирање за паству, - који се на хиротонији даје архијереју.
И данас на основу искуства схватам да и јесте тако, - иако, с друге стране, има много и радости: можеш да радиш оно што је Цркви на корист – и то је права утеха. Уопште, велика је срећа то што ми је Бог дао могућност да служим Цркви. Некоме такву могућност не даје и сматрам да сам срећан човек. Сав мој животни пут – то што сам својевремено постао монах, што сам живео у општежитељном манастиру, што сам касније, нашавши се у Саратовској области, служио као парохијски свештеник, а сад служим као архијереј – говори о томе.
Архијерејско служење се веома много разликује од онога што сам имао прилике да искусим раније, али доноси велику утеху – радиш то ради Христа, радиш то за своју Цркву.
–
А шта је најтеже у Вашем служењу?
Владыка благословляет народ. Балаковское благочиние, Июль, 2012 г. Фото: А.Яновский
– Код нас у Русији је некако уобичајено да људи грде власт – тако се историјски десило. Архијереј је такође у извесној мери начелник, - мора да руководи, да управља, а понекад некога и да приморава. Јасно је да се може десити да се људи опиру, да буду нечим незадовољни, могу да се увреде, али је вероватно најтеже кад не наилази на разумевања у свом служењу. То причињава бол. Иако се, наравно, ништа не може променити на брзину. Потребно је време да те људи схвате. Да стасају помоћници, истомишљеници, они који ће сложно с тобом радити оно због чега живиш.
– Владико, многе занима – како се моле архијереји? Које је Ваше правило?
(смеје се) Обично монашко правило. Управо оно које ми је духовник дао на постригу. Трудим се да га држим, - наравно, то ми не успева увек у потпуности, јер је и распоред богослужења другачији, и све друго – али се трудим да га испуњавам колико имам снаге и могућности. Наше традиционално монашко руско правило: три канона с акатистом, катизма, Јеванђеље, Апостол, јутарње и вечерње молитве – али то се подразумева, - и Исусова молитва. Оно како живе сви монаси.
– У току је Божићни пост – дајте нам архијерејску поуку. Данас су у моди разговори о томе да је важан духовни, а не телесни пост – и све некако води према смањењу телесног.
– Рећи ћу вам следеће – кад сам као младић дошао у Цркву, уопште ме није надахнула, запалила и за собом повела раслабљеност, лакоћа и приступачност, већ монашки живот: видео сам да људи посте, како се моле...
Старији човек због здравственог стања заиста може да ублажи пост – све га боли, треба да једе млечне производе, - ја сам још као свештеник давао таквим људима благослов да ублаже пост.
Али млади људи треба да прођу кроз подвиг. Ако погледамо животопис подвижника наше Цркве, посебно монаха, видимо с коликом ревношћу су се подвизавали младићи кад су одлазили у манастир и чак тек док су се спремали за монашки живот. И не само монаси – да ли знате да је у руској војсци пост укинут тек за време Петра I? Војници који су одлазили у рат су постили – то је традиција руског живота.
Сматрам да је за човека у снази, посебно младог, то веома корисно – и добро молитвено правило, и пост.
На крају крајева, постоји устав поста – за кога је писан? Људи кажу – „ми нисмо монаси, не желимо да читамо ове књиге“. Међутим, свети оци нису делили људе на монахе и немонахе. Источна Црква, наше православље је дубоко укорењено у монашку традицију. Наша вера од човека захтева унутрашњи духовни рад.
Монашки начин живота је уопште карактеристичан за Русију. И ова особеност руског духовног живота је увек надахњивала људе других православних традиција – на пример, Грке, Бугаре или Румуне.
Чини ми се да човек треба мало себе да примора на нешто. Ако се човек ограничи Бог ће му сто пута више узвратити за то, - даће му и снагу, и чврстину, и здравље. Кад човек има вере, кад има поверења у Бога, Бог му узвраћа стоструко.
Сећам се како сам још као младић почео да долазим у храм. Дешавало се да свештеник каже с амвона – „браћо и сестре, треба помоћи“ – и почиње таква гунгула да људи дохвате метлу или крпу! А данас свештеници само што не морају да играју да намоле своје парохијане да почисте после службе. И никога не налазе. То већ говори о многом. Заправо, то је врло лоша тенденција.
 |
| В строящемся храме. Новоузенское благочиние, декабрь 2012. Фото: Е. Ульянова, Д. Аввакумов |
– Мислим, са свеопштом раслабљеношћу живота. С његовом материјализацијом. С тим што на прво место избија тражење личне користи. У великим градовима се појавила читава нова врста недељног одмора – шопинг. Да је неко то испричао нашим бакама и декама они вероватно не би схватили. А и наши родитељи би на то чудно гледали. А данас храмови постају супермаркети.
Из живота нестаје пожртвованост. То је врло опасна појава: Рус без пожртвованости једноставно не може да живи. Барем Црква треба да буде жариште у којем ћемо о томе говорити. Трудимо се да васпитавамо у својој деци пожртвовано служење. Међутим, вероватно је да и сами треба да умемо нешто да жртвујемо.
