Вјачеслав Михајлович Кликов (1939 — +2006) је аутор споменика светом Сави Српском, који је подигнут у близини Светосавског храма на Врачару. Његов дугогодишњи пријатељ – архимандрит Тихон (Шевкунов) сећа се једног занимљивог догађаја који им се десио у време кад је познати руски склуптор почео да се приближава вери у Бога.
***
 |
| Вјачеслав Михајлович Кликов |
Кликов никако није могао да се помири с тим што је велики писац био изопштен из Цркве и што његово одлучење до данас није укинуто.
- Па шта ако је био у заблуди у црквеним питањима? Зато је био прави геније! А његова религиозна трагања данас никога не занимају. Остали су „Рат и мир“, „Ана Карењина“...
Покушао сам да се супротставим, да кажем да нико не негира уметнички геније Толстоја, али треба гледати правди у очи – Толстој је пред крај живота постао беспоштедан и свестан непријатељ Христове Цркве, сам је раскинуо општење с њом, ругао се свему светом што постоји у хришћанству и напокон, одвратио је од Цркве и од Бога огромно мноштво људи, није случајно што га је Лењин називао „огледалом руске револуције“.
Вјачеслав Михајлович је тих година тек прилазио Цркви, то је било његово прво ходочасничко путовање у Дивејево код преподобног Серафима и поновна процена вредности се, као код свих, у њему одвијала тешко и болно. Осим тога, Кликов је и сам пре свега био уметник – таленат, а тим пре генијалност, за њега су још увек били изнад свега и нико није могао да им суди. Поново је почео да нас убеђује да је сваки геније од Бога. Подсетио сам да отац Јован Кронштатски Толстоја није називао само злим генијем, већ претечом антихриста, а његову борбу против Цркве – ђавољим делом, неколико година унапред је предсказао несрећно бекство Лава Николајевича из рођеног гнезда, неуспешан покушај покајања и смрт у потпуној духовној усамљености.
Међутим, све су то биле речи, речи, речи... Нисам могао да убедим Вјачеслава Михајловича, не, не да не воли више Толстоја као уметника, већ да схвати зашто је борба овог великог писца против Христове Цркве била толико страшна да се Свети Синод одлучио на тако тежак корак као што је одлучивање. Схвативши да не можемо да убедимо један другог заћутали смо. Вјачеслав Михајлович је замишљено гледао напред. Кола су јурила путем који се купао у сунцу међу бескрајним пољима.
Одједном сам приметио да се Вјачеслав Михајлович напето извио уперивши ужаснути поглед некуда нагоре.
- ТОЛСТОЈ! – повикао је као туђим гласом, показујући прстом увис.
Ништа не схватајући, погледао сам у небо – и само што и сам нисам повикао: право испред нас, посред јасног тиркизног хоризонта, надвио се заслепљујући бели облак – глава великог писца.
Нагло сам притиснуо кочницу, трудећи се само да не изгубим контролу: није било могуће одвојити поглед од овог призора. Потресена, сва тројица смо изашли на пут.
Ништа слично ниједан од нас није видео у целом свом животу: облак који се надвио испред нас је за запањујућом – скулптурном прецизношћу је понављао Толстојеву главу, познату свима нама по фотографијама и портретима. Сељачка брада, велик, кромпираст нос, високо чело, оштар поглед испод густих обрва... Чинило се да нека чаробна мермерна биста виси на небу.
Неколико секунди нисмо били у стању да изговоримо ни реч, затим смо упадајући један другом у реч почели да делимо своје утиске, понављам, у облаку није било апсолутно никакве двосмислености или нејасноће – испред нас је био Толстој! Нисмо знали шта нас је више потресло: овај природни феномен или то што смо пре свега неколико минута тако ватрено спорили о Толстоју.
Одједном је приказ на небу почео да се мења: налетео је ветар и у облаку су на наше очи почеле бурне метаморфозе. Лице се издужило, кромпирасти нос је попримио потпуно другачији облик – танак, кукаст, грабљиво се извијао изнад усана које су се кревељиле, огромна брада је одлетела и остала је само оштра козја брадица... За неколико тренутака пред нама се догодило претварање у тако страшну мефистофеловску демонску маску да је Кликов, ухвативши се за главу, повикао:
- Схватио сам, схватио сам! Не треба!...
Облак је још неколико секунди треперио изнад нас, чинило се, зато да би се оно што смо видели заувек урезало у наше сећање, затим је налетео вихор и у праменовима је расејао све по небу.
Касније смо се више пута сећали тог дана и тог виђења.
***
 |
