Име му је било архимандрит Антипа. Дошао је он у манастир давно, после рата, пуних груди ратних ордења, и постао је духовни син схиигума Саве, којему је био вјеран, како се каже, до гроба.
Млади монаси су се веома умарали од тих једнообразних, дагачких служби. Могуће их је било разумјети: јер акатисти су назначени за келијно читање , и настајали су од разних аутора'понекад од великих црквених поета, а бивало је од благочестивих сеоских жена. Тако да текстови акатиста, благо говорећи, нијесу увјек савршени. Млади монаси су се често старали да избјегну те молебане.
На њихову велику срећу у манастиру је био човјек, који је у сваком тренутку био спреман да замени таквог образованог сабрата, у обављању богослужбене чреде. Име му је било архимандрит Антипа. Дошао је он у манастир давно, после рата, пуних груди ратних ордења, и постао је духовни син схиигума Саве, којему је био вјеран, како се каже, до гроба.
Без обзира на његов стамени изглед (а изгледао је отац Антипа као моћни стари лав са пламенорижом густом гривом), старац је тај био невјероватно добар, и увјек према свима предусретљив. Нико га никад није видио да се срди или раздражује. И све то не узимајући у обзир да се сваки дан окупаљало мноштво разног народа код оца Антипе на исповјест, за савјет, а понекад просто попричати, одморити душу. Због те доброте многи су стремили да успију управо код њега на исповјест. А он увјек са радошћу спреман - да све гријехе опрости, и својом свештеничком влашћу од њих занавијек разријеши! Е то то је била срећа!
Осим тога он је био начелник Непрекидног Псалтира. Ако се деси, да неко од братије због болести или због другог послушања, или чак безвољности пропусти свој час читања, отац Антипа све сам прочита за њега и никада никог не окривљује. Иако и сам ноћу је имао преко три сата читања.
И тако стална утјеха оца Антипе су били молебани са акатистима. Он је сав сијао служећи те бесконачне службе, и притом је обавезно додавао и читање неколико синодика, од којих је сваки био тежак макар по добар килограм. Веома се радовао и дубоко осјећао , колико су важне за живе и упокојене црквене молитве! Народ је те његове службе јако волио.
Али дошао је дан када отац Антипа са својим болесним ногама више није могао да стоји на дугим молебанима. Отац благочини је објавио да се отац Антипа ослобађа од испуњавања тих треба. Последњу своју службу старац је обављао са сузама. Плакао је и народ. Људи су жалили што убудуће на молебанима неће бити таквог молитвеника. Озбиљно су се забринули и млади јеромонаси, схвативши, колико ће од сада дугих молебана морати да служе без оца Антипе. Радовали су се само искушеници-чтечеви: јер међу свештеницима није више било таквих спремних да служе службе којима се не види ни почетка ни краја. И сада ће искушеници коначно успијевати да стигну у вријеме на ручак.
Често је бивало да тај велики риђи монах сједи на клупи, на Светој горки са својом књигом и , одјенувши велике наочаре, усрдно се моли.
Често је бивало да тај велики риђи монах сједи на клупи, на Светој горки са својом књигом и , одјенувши велике наочаре, усрдно се моли.
Пред смрт отац Антипа је легао. У манастирској болници често су га исповиједали и причешћивали, али на дан свог упокојења скупио је снаге да устане. Узео је крст и Јеванђеље и упутио се у пешчере на гроб свог духовника, схиигумана Саве. Овдје је отац Антипа исповједао свом давно-умрлом вољеном старцу цијели свој живот и измолио његове молитве за далеки пут. Затим се вратио у келију да умре.
Када сам стигао из Москве на његову сахрану, на моје велико чуђење нисам нашао сандук тамо, гдје у Пешчерама обично ставе новопрестављеног ради тродневне молитве пред погребом,- у капелу гдје се служе водо-осветни молебани. Уствари у капели је био ремонт и због тога је сандук са тијелом оца Антипе био у пешчерама. Управо поред гроба схиигумана Саве. Чак ни смрт колико се год трудила није могла да их растави. Ту поред су га и сахранили.
Сада су отац Антипа и његов духовник отац Сава заједно: и моштима-на земљи, и духом-у Царству Небеском.
Ја говорим „моштима“ не због тога, што до црквене канонизације можемо објављивати некога светим, него просто-тијело сваког умрлог православног хришћанина у Цркви зову моштима. Иако о том мало ко зна.
