 |
Неко у овим речима може видети религиозни фанатизам: наводно, ономе ко воли Бога све је дозвољено. Међутим, овим речима је заправо изражена потпуно другачија мисао: љубав је највиши облик знања. Тако, на пример, научник-ентомолог који се добро разуме у инсекте може да осећа искрено одушевљење разгледајући длакаве ножице паука, док се неук човек кад спази овакво чудовиште у близини, уплашено хвата за папучу.
Пошто је савршено знање, љубав је изнад закона. Супружници који живе у љубави тачно знају како да се брину једно о другом и зато им нису потребна правила Породичног законика. Моцартово надахнуће омогућава да се ноте распореде много боље од било какве теорије композиције, што изазива напад зависти код Пушкиновог Салијерија, који је „музику сецирао као труп“ и „хармонију проверио алгебром“.
Међутим, наивно се придржавајући савета блаженог Августина, многи од нас чине врло тешку животну грешку. Ради се о томе што постоји мноштво различитих сила које обузимају човека, а које уопште нису права љубав, премда имају сличне симптоме. Погрешна дијагноза представља смртну опасност по пацијента. Нетачно дефинисавши своје стање као љубав човек радосног лица хита у сусрет злочину. И већ зрео човек, глава породице, одлучује да напусти жену и троје деце зато што је имао несрећу да се заљуби у своју младу секретарицу.
Још је старогрчки философ Платон навео опис најраспрострањенијих случајева „лажне“ љубави. У њих спада ерос, или „романтична љубав“.
„Љубав дуго трпи“ и „благотворна је“, - каже апостол Павле. Авај, снаге ових врлина нема у романтичној љубави. Прича о Ромеу и Јулији се развија толико брзо да се радња Шекспирове трагедије одвија за свега пет дана – од недеље до петка. За то време млади Монтеки стиже да почини два убиства: његова прва жртва постаје Тибалт, брат вољене, а затим Парис, њен званични младожења.
„Љубав не завиди“, „љубав се не надима“, „не тражи своје“, „не мисли о злу, не радује се неправди“. Није тешко приметити да управо завист, љубомора, егоизам и замршене љубавне интриге представљају онај камен-темељац на којем се гради драматургија апсолутне већине дела романтичне књижевности.
„Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ Какав горак подсмех ове апостолове речи морају изазвати код супружника који се разводе.
Управо зато је Платон ерос назвао најнижим обликом љубави. Међутим, без обзира на очигледно мутну природу, на способност да буде детонатор зла које се крије у човеку, философ је романтичну љубав сматрао благом, драгоценим даром, а нипошто не проклетством.
„Умри, али немој дати пољубац без љубави,“ – поучава наборана старица своју вољену унуку. Треба имати велико поверење у мудрост седе косе да би се схватио изузетан значај романтичне љубави за брак, који се садржи у овом савету.
Ради се о томе што је брак крајње сложен подухват повезан с рађањем и васпитавањем деце. То је тежак крст који човек практично не може да носи ако се не опије љубављу као наркотичким напитком од „вина и измирне“. Вероватно се ниједан човек здравог разума и трезвене памети не би одлучио на сличан корак. Ипак, испоставља се да уопште није тешко будити се по пети пут ноћу због очајничког повика бебе која је нечим узнемирена, јер је велика утеха осмех твоје животне сапутнице – осмех скривен и нежан, упућен само теби.
Романтична љубав човеку даје надахнуће да оснује породицу. Испоставља се да је то и тачка кристализације овог малог царства у будућем.
Мирча Елијаде пише о племену аустралијских номада који су свуда са собом носили свој сопствени „центар света“ – велики стуб исечен од дебла еукалиптуса. Он је симболизовао извесну космичку осу: управо око ње је започињао живот на датој територији, који се постепено претварао у свет за чланове племена. Ако би се стуб поломио, десила би се катастрофа, нешто попут „смака света“: цело племе би било обузето тугом, његови чланови би лутали још неко време, а затим би седали на земљу и умирали.
Нешто слично се може приметити у породицама у којима нема „светог стуба“ међусобне љубави супружника или се он ломи. Свет, простор на којем су навикли да живе, у којем човек једино и може да живи, руши се, препуштајући место хаосу, геометричкој територији, на којој је разбацано неколико живих, изгубљених „тачака“. И тада их привлаче други светови, усисавајући их у своју орбиту. Деца постају као бескућници у сопственој породици, долазећи у родитељски дом само да ручају и преноће.
Међутим, ако романтична љубав по намени подсећа на „сто грама на фронту“,[1] с њом се не сме играти подстицањем чулности без намере ступања у брак. Онај за кога није дошло време да иде у напад, треба да се одрекне борбене норме како не би постао безвредни пијанац.
Могуће је одрећи се романтичне љубави. Само треба усмерити њену енергију у стваралачком правцу. На пример, Бетовен је доживео причу достојну Шекспира. Њен исход није ништа мање жалостан, али је неупоредиво величанственији. Јер и дан-данас поглед ученика који седа за клавир и бојажљивом руком отвара нотну свеску са задатом лекцијом, пада на натпис: „Месечева соната. Посвећује се грофици Џулијети Гвичарди“. Дакле, романтична љубав је дар. И као и сваки дар, треба је само правилно употребити.
[1] Сто грама вотке које су на фронту добијали припадници војних јединица непосредно пред напад.
