 |
„Општедржавна сталешка скупштина из 1613. године је потпуно посебан догађај у животу Русије и целе Европе, - истакао је поглавар Руске Цркве. – Кад човек западним Европљанима каже да наша земља има сопствене изворе онога што се данас зове демократија и кад се позове на општедржавне сталешке скупштине које су одржаване у нашој отаџбини, за многе од њих то представља откровење. Управо она Русија која је увек повезивана с кршењем права обичних људи, с тиранијом, с господарењем самодржавне власти – унутрашње, духовно и интелектуално је била способна да начини корак као што је свенародни избор цара.“
„На Општедржавној сталешкој скупштини из 1613. године, као и у превладавању Смуте, посебну улогу је одиграла Руска Црква, - подсетио је Његова Светост Патријарх. – Као што су годину дана пре тога Црква и народ превладали смутно време истеравши пољске интервенте из Кремља, тако су и на Општедржавној сталешкој скупштини Црква и обичан народ одиграли одлучујућу улогу у избору Михаила Фјодоровича Романова на сверуски престо.“
„Све оно чега се данас сећамо изгледа скоро као епос, - наставио је поглавар. – У основи избора првог цара из породице Романов био је заиста војни, грађански и духовни подвиг нашег народа. А кад се сви ови напори – политички, грађански и духовни – уједине, тада Русија, као што је показала историја, чини велика дела.“
„За 300 година владавине династије Романов Русија је постала велика држава, - изјавио је Свјатејши Патријарх Кирил. – Није било ниједног цара који је расипао земље, - било је царева који су сабирали земље. Поистовећујући се са својом земљом и са својим народом трудили су се да умноже наслеђе које им је Бог дао.“
По речима Његове Светости, управо у годинама владавине династије Романов „Русија се претворила у велику државу од Балтичког мора до Тихог океана, која се, посебно крајем XIXи почетком ХХ века развијала у економском и војном смислу таквим темпом да би већ за неколико година била друга велесила у свету по производњи материјалних добара. Али, већ у ово време је била прва земља по величини територије коју је наш народ активно освајао.“
„Све што је речено не значи да су Романови били свети људи. Само је Николај II прибројан збору светих – и то не као цар, не као владар, не као војсковођа, већ управо као страстотрпац који је хришћански примио смрт. И царски дом је делимично одговоран за развој политичке ситуације, за колебање у умовима људи, што је почело још од владавине Петра Iи наставило се у XVIII и у XIXвеку. Можда је постојала одговорност и због тога што саме крунисане главе нису имале довољно духовне снаге и вере да буду способне за победу над искушењима која су се на различите начине појављивала у руском животу,“ – рекао је Свјатејши Патријарх Московски и целе Русије Кирил.
„Међутим, сад није време за критичку анализу епохе 300-годишње династије. Данас се молитвено и са захвалношћу Богу сећамо имена свих наших владара који су умножавали Русију, који су је ширили, који су помагали јачању православне вере, који су помагали духовни и материјални процват отаџбине,“ – истакао је Свјатејши Владика.
„С благодарношћу Богу можемо да кажемо да су крунисани владари наше земље увек остајали верни Цркви и Православљу, обраћајући се у изузетно тешким тренуцима Богу и пружајући пример дубоког религиозног живота,“ – рекао је у закључку поглавар Руске Цркве.
