Велики брат – велико заглупљивање / Православие.Ru

У СУСРЕТ НОВОЈ СЕЗОНИ РИЈАЛИТИ ПРОГРАМА

Неке од најгледанијих телевизијских станица у Србији, а међу њима има и оних које се већ годинама издају за моралне ауторитете и васпитаче и просветитеље народа и грађанства, ових дана најавиле су нове серијале старих, добро опробаних и врло гледаних ријалити шоу програма којима ће заокупити пажњу јавности у наредних неколико месеци.

Дакле, нека се српска јавност припреми за нови талас простаклука, примитивизма, бесловесности, псовки, јевтине еротике, порнографије, воајеризма и ескапизма - бекства од стварности, то јест затрпавања суморне, сиромашне и несрећне реалности виртуелним светом у коме се сваковрсни полусвет нагања, бори и надгорњава како би дошао до наградне суме од стотину или колико већ, хиљада евра.

О одвратности, дегутантности и екстремно ниском нивоу ових садржаја, безмало да је постало сувишно писати и говорити, међутим, проблем, то јест зец лежи у потпуно другом грму. Круцијално питање које ваља поставити је - каква је духовно-културна клима у једном друштву уколико најгледаније садржаје на свим телевизијама представљају управо овакви, покварени, бофл садржаји? Друго, ништа мање битно и драматично питање гласи - како се нико у политичкој елити, владајућим и опозиционим партијама, министарствима за омладину, спорт, образовање није ни замислио над овом чињеницом, а камоли да је покушао нешто да предузме, уради или поправи? Где су, такође, и универзитети, просветни радници, невладине организације, медији?

Заиста је фасцинатно да се целокупна српска јавност констернира и алармира када је реч о афлатоксину у млеку а да се безмало нико не узнемирава када телевизије које користе опште државно добро, националне фреквенције, најављују велику културно-духовну контаминацију читавог народа а посебно младих генерација! Велика драма одвијала се у минулих неколико дана по питању нивоа афлатоксина у једној литри млека, а да се нико није упитао колики ниво медијско-културно-духовних токсина доносе простачке расправе, порнографске сцене и примитивни разговори Екрема, Игбале, Станије, Сораје, Венди и сличних.

Да зло буде веће, штампани медији и то не само таблоидни већ и такозвани озбиљни приљежно, континуирано, исцрпно и правовремено ће преносити све важне детаље из „Куће Великог брата“, са „Фарме“ и сличних опскурних места. Тако ћете, на пример, на интернет порталу или штампаном издању угледних дневних новина са вишедеценијском традицијом међу главним и ударним вестима једне за другим прочитати, рецимо, следеће вести - 1.Државни врх о Косову. 2.Све већи број незапослених. 3.Екрем клечао пред Венди!

На овај начин се и у тзв. озбиљним средствима јавног информисања, не само кроз рубрике везане за естраду, шоу бизнис и најаве тв програма, већ и кроз вести и ударне наслове даје право потпуног грађанства информацијама из ријалити програма, које се сврставају раме уз раме и у исти кош са вестима од националног, државног, социјалног, спортског и сваког другог значаја. При томе, сваком грађанину који још увек није изгубио разум, јасно је да сазнање о томе да је сиромаштво у порасту, да пензија стиже прекосутра, да се исплаћује помоћ за породиље или да почиње нова рунда преговора о делу територије земље у којој живимо има директан и конкретан утицај на живот и егзистенцију сваког појединца док с друге стране сазнање о томе ко је коме опсовао мајку у „Фарми“ или ко је пред двомилионским аудиторијумом показао полни орган у „Великом брату“ нема апсолутно никакве везе са животом било кога од нас. Или можда има? Али какви су то животи, каква је то медијска сцена и каква је то духовно-културна клима у нас ако нам је матрица укупне стварности саткана од Екрема, Сораје, Лепе, Ђуса, Микија и сличних?

Белодано је да се кроз редовне и такозване ВИП серијале ријалити програма врше вишеструке друштвене функције и пуштају различити вентили у транзиционој каљуги у којој су друштва слична нашем заглављена. Наравно да хиљаде младих, анонимних људи, лишених било какве перспективе, без џепарца и стратегије с ким, од чега и како сутра живети, налази наду, омамљење и једнопромилну шансу да кроз евентуално квалификовање и успех у „Великом брату“, „Фарми“ или „Таленту“ изађу из анонимности, сивила, једноличности малог живота, сиромаштва и безперспективности. Слично социјалном вентилу за црначко становништво у Америци са НБА лигом. Милиони ће тапкати лопту, играти баскет, пријавити се за кампове, али само ће један постати Мајкл Џордан. Остали ће се надати. А и ако не успеју живеће његов живот, урлајући на утакмицама, лепећи постере и поистовећујући се са Џорданом. Живот гомиле остаје тужан, депресиван, сив и на рубу очаја, али нада живи, као што живи и идентификација са херојем. Како год, оштрица социјалног незадовољства и побуне је до краја отупљена!

Шта би држава и надлежне институције могле да ураде? Много тога. С једне стране да примене правила и прецизне узусе који већ постоје, какви садржаји се не смеју пуштати, посебно на телевизијама са националним фреквенцијама. Кажњавање порнографског, псовачког, насилничког, о чему већ постоје прецизна правила у законима и регулаторним телима. Увођење пореза на кич и шунд којим би се овакви програми учинили неисплативим и непродуктивним, а ако би и издржали удар специјалних пореза, тај би се новац могао искористити за подршку аутентичној култури, младим бендовима, културно-уметничким друштвима, филму, сликарским колонијама, младим песницима. Пословица каже „где има воље има и начина“. Круцијално питање гласи жели ли друштвено-политичка елита смањење нивоа токсина у медијима или не. Постоји ли консензус на социјално-политичком нивоу да се смањи тровање наше младежи!

Аутор је социолог и један од оснивача Треће Србије