Москва, 22. март 2013. г.
|
«Јован Лествичник гнев назива болешћу и у праву је: гнев је болест и у духовном и у физичком смислу,» - истакао је Поглавар.
«Понекад је узрок гнева растројство нервног система. То је известан поремећај у човековом физичком телу и од оваквих појава греха човек треба да се лечи обраћајући се лекарима, узимајући лекове и прибегавајући другим начинима за исцелење од ове болесне емоције. Међутим, нас више узнемирава нешто друго. А ако је то душевна болест? Ако је то испољавање греха, како да се боримо против ове болести?»
«Уколико грех представља испољавање гордости, он бива повезан с особинама као што су самољубље, властољубље и надменост. Гнев проистиче из тога што је човек дозволио гордости да уђе у његово срце, што је дозволио себи овај грех који развијајући се изазива најтеже последице.»
«Многа греховна кретања се дешавају у човеку, у дубини његове свести, у срцу. Неслагање с људима може изазвати осећање унутрашње раздражљивости, али је ова раздражљивост скривена, од ње пати само онај ко се љути. Гнев је потпуно друга ствар. Гнев није скривена љутња, већ је изузетно тешка емоција коју сви виде, а која пре свега у тешко стање доводи самог оног ко се гневи. Он кроз гнев ремети, ако не уништава у потпуности, своје односе с другим људима. Јер, ко ће волети човека склоног гневу? А како је тешко радити с гневним човеком. Није могуће ни дружити се с њим, и он који себе сматра тако јаким, заправо је толико слаб да остаје потпуно усамљен.»
«Грех не може бити пријатан. Пороци могу бити само привидно пријатни, а у ствари сваки грех носи у себи огромну штету по људску личност, и гнев нам показује пример такве штете. Онај ко се гневи губи и ништа не стиче, јер човек ништа не може да стекне за себе кроз грех.»
«Гнев, - истако је Патријарх, - људи понекад приписују својству карактера, и заиста, он на известан начин може бити повезан с особеностима људског организма. Али, ако се ова црта, ако се овај порок не подвргне духовном лечењу, он прераста у злобу, а злоба се више ничим не може излечити, јер је зло супротно Богу – и зоа човек гине.»
«Ево зашто се треба борити против гнева, зашто пре свега треба обуздавати спољашње манифестовање љутње. Сама по себи љутња је такође опасна по човека – она разара његов унутрашњи мир и спокој, помућује његове мисли, омета га да се определи, укључујући и односе с људима, да исправно анализира односе, посебно ако се они налазе у области конфликта. Кроз љутњу човек слаби своје способности за општење с другима, али љутња, остајући унутра, не причињава толику штету човеку и његовим односима с околином као испољена љутња, - то је много страшније стање.»
«Дакле, гнев који улази у навику, гнев који се претвара у човекову природу, који постаје његова друга природа – и јесте онај пут у провалију, јер ће такав гнев увек прерасти у злобу, у потпуну отуђеност од Бога. Човек може и да верује формално, чак и да иде у Цркву, али ако се у његовој души налази злоба, спасење није могуће. И зато треба обуздавати овај грех док је још унутра, док се појављује љутња и озлојеђеност према другим људима. Свети оци нуде врло добро средство – у то време треба размишљати о својим сопственим греховима. Ако нам се нешто није свидело у човеку, ако видимо сламку у његовом оку, треба да погледамо сами себе и можда ћемо угледати брвно, неупоредиво с оним што изазива љутњу према другом човеку,» - истакао је Његова Светост Патријарх.
