Са представљања књиге “Мајке Хришћанке“ / Православие.Ru

Књига „Мајке Хришћанке“, чији је аутор ђаконица Оливера Балабан, предстаљена је у недјељу 10. марта 2013. године, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу.

У промоцији су учествовали: Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, јереј Миодраг Тодоровић, старјешина никшићког Саборног храма, Рајо Војиновић, новинар и народни гуслар, а на публици се обратила и Оливера Балабан, аутор дјела.

На радост и на духовну корист посјетилаца нашег сајта преносимо, интегрално, излагање Преосвећеног Епископа Јоаникија, поводом промовисања поменутог дјела.

“Земаљско материнство символ најузвишенијег материнства – богоматеринства“

Ја сам ову књигу доживио као један лијеп подсјетник; без обзира што у овом дјелу, није казано све о материнству, нити о улози мајке у нашем народу, али је указано довољно на оне важне елементе у тајни материнства, укључујући улогу мајке у српском народу, свијести српског народа да је, заиста, милина читати. Овдје имамо имена која су нам позната, имена појединих личности које смо знали, а већим дијелом су заступљене личности мајки познатих из наше даље прошлости. Имена из новијег доба су освјежила наше памћење и ту тему. Видим да Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који је написао лијеп предговор и дао подужи интервју о својој мајци Милеви, коју сам имао част да упознам, био сам на њеној сахрани и памтим њен царски лик, он је више пута понављао стих из поезије Тина Ујевића „Срце мајке је срце Богомајке“. Тиме је назначено да у садржају наше вјере православне има много тога што је, заправо, материнско начело, прије свега, најдубља тајна наше вјере везана је за материнство – оваплоћење Христово, рођење Христово одвило се кроз тајну материнства, које је, уједно, и богоматеринство, тако да је земаљско материнство символ овог најузвишенијег материнства – богоматеринства. У свим значајним светским религијама присутно је то начело мајчинства, на овај или онај начин, и код многих је уздигнуто до нивоа Божанске узвишености, а код оних примитивнијих облика религије није доспјело до Божанске узвишености.

Тајна материнства, свакако, крије много тајни, она је слојевита, дубока, кроз њу се пројављују тајне Неба и земље зато што је то, у суштини, тајна љубави. Лијепо се изразио у овој књизи Матија Бећковић о материнству, на себи својствен начин, кад каже „Ко има мајку има и оца и мајку, ко нема мајку нема ни оца ни мајку“. Кад видимо колико је он у својој поезији заступао тему очинства и земаљског очинства кроз личност његовог оца, кога је једва нешто мало запамтио и колико је стихова посветио оцу, своме оцу и тајни родитељства, ту би, свакако, нашли много и онога што се, на један фини начин, може односити и на мајку. Овдје, у овом интервјуу се Матија открио мало више. Иначе, интересантно је како је рекао да данас много проблема између родитеља и дјеце произлази из тога што родитељи желе да знају за све проблеме своје дјеце и што дјеца, мислим да говори о мало одраслијој дјеци, често оптерећују свим и свачим своје родитеље, а њему то није могло бити, јер да је откривао све проблеме, које је у животу имао, својој мајци не би она то могла преживјети, тако да је он имао тај осјећај за њену патњу, за њену пажњу, за њене молитве, за њене бриге, па је желио да је, колико је то могуће, поштеди, а заправо, ту се, кроз то неко ћутање, открила та дубока веза између мајке и сина.

Хтио бих да поменем да је мени, на религиозну суштину материнства први пут практично, указао један мој професор, стари професор Вујо Ћирковић, који је био врло интересантна личност. Предавао нам је граматику црквенословенског језика, што је мало досадно, али је он то знао да уљепша разним темама из живота, из историје, разним згодама и то је значајно професорско умијеће које није баш тако често, да професор на такав начин уводи дјецу у науку и заинтересује их за оно што им предаје. Говорио нам је: „Е, ви будући попови, шта ви мислите да ли је за дијете важнија улога оца или мајке?“. Неко од нас говори, углавном, ми мушкарци да је важнија улога оца, јер се код нас, у нашој патријархалној свијести, увијек мало потискивала улога мајке, а он каже: „Е, будући попови, нисте то добро схватили. Шта мислите, каже он, кад је човјек у невољи, хоће ли прије рећи „Помози ми оче“ или „Мајко мила, помагај“, чију ће помоћ најприје потражити. Наравно, каже професор, увијек ће се, то је тако свуда заступљено, прво сјетити мајке. На ова размишљања, на религиозну суштину материнства, ми је још више скренуо пажњу један руски писац, чијег се имена сада не сјећам, али знам да је био у оним Лењиновим и Стаљиновим логорима, дуго, преко 30 година. Био је, ваљда, непоправљив, нијесу га могли преваспитати и робијао је, скоро да се био навикао на робијање и те муке робијашке, али је редовно писао и биљежио. Кроз та страшна искушења, кроз која је пролазио под Стаљиновим режимом он је, будући одвојен од свог дома и својих родитеља, осјећао, а то је касније и посвједочио, да га прате и штите молитве његове мајке, која је била јако побожна и редовно се молила Богу. Он је то на крају исповиједио и уздизао врховну захвалност молитвама своје мајке, јер је, захваљујући њој, дочекао слободу и чак да касније буде афирмисани писац у Русији. Био је, чини ми се, јеврејског поријекла, али је био хришћанин.

Духовна суштина материнства

Нарочито је драгоцјено, по мом мишљењу, што ова књига указује да је и наша историја и наша национална култура, добрим дијелом ослоњена на тајну материнства, не само на тајну физичког материнства, оно је такође дубоко и значајно и за свако поштовање, али овдје се говори и о тајни духовног материнства. Кад погледамо мало у нашу историју од Светог Симеона Немање, па све до новијих времена, видимо једну галерију женских ликова, ликова мајки које су, уједно, биле и тјелесне и духовне мајке од Свете Анастасије, мајке Светог Саве, затим, овдје заступљене краљице Јелене Анжујске, царице Милице, односно кнегиње Милице, Јефимије и многих других. Не треба заборавити да је мајка првог Владике Петровића Данила под старост била монахиња, што значи да је она била и тјелесна и духовна мајка; звала се Ана. Кад помињемо ове велике личности из наше културне историје, скренуо бих нарочиту пажњу, рецимо, на царицу Милицу, како је наш народ зове, тај епитет њој и припада, и на Јефимију. Оне су те личности, те мајке које су оплемениле наш бол, наше губитке, наше трагедије, откриле духовну суштину не само материнства него и жртве, и страдања и имају значајну улогу у нашем утемељењу, да се одржимо као народ. У вријеме косовске и покосовске трагедије оне чувају наш дом, чувају нашу душу. Кнегиња Милица, касније монахиња Евгенија, зида манастир Љубостињу. Ту прима и монашки чин, код ње је дошла и Јефимија, која се, такође, замонашила, пјесникиња од које је остало неколико значајних пјесама. Једна од њих је извезена златним нитима, посвећена цару Лазару и, ако је неко успио да оплемени бол и да кроз своју поезију пројави племенитост душе и, заправо, надмоћ душе над трагедијом, то је онда Јефимија, ћерка господара драме, жена Угљеше, која је рано изгубила сина јединца и доживјела косовску трагедију, а свој живот завршила је као монахиња, посветивши се Богу и умноживши своје стваралачке таленте да, у том смислу, може служити свима за узор.

Скоро сам прегледао неке наше поменике, које сам налазио по манастирима, ово напомињем онако узгред, и видим помиње се много монахиња. Рецимо у поменику манастира Добриловине, а нарочито у поменику манастира Мораче, на десетине имена монахиња. Поставља се питање, гдје су те монахиње живјеле, јер се не назначује ниједан манастир из кога оне потичу, не припадају ни Морачи, ни Добриловини, а у добриловинском поменику говори се, рецимо, да су живјеле по селима, везане су за села. У кући кнеза Милике набрајају се чланови породице и помињу се монахиње Ана и Марија, која су најчешћа имена, а затим и монахиња Теофана, монахиња Марта, имена која су некако блиска нашим народним именима. Размишљао сам о чему се овдје ради, гдје су оне живјеле. Дошао сам до једне претпоставке, која се донекле потврђује, али још нисам сигуран, и овдје је износим као претпоставку – да су то биле удовице. Има неких назнака и у овом Матијином интервјуу, али на један другачији начин. Он говори како су живјеле те наше удовице све до скора, а таквих примјера је данас све ређе, таквих узвишених примјера честитости, жртвености, вјерности, мудрости, издржљивости и тако даље. Дошао сам до закључка да су то, дакле, биле удовице, које су у неком добу свог живота примале монашки чин или, наравно, неудате дјевојке, које су остајале, најчешће, код најстаријег брата и пазиле дјецу свог брата и имале, можда, најзначајнију улогу у васпитању дјеце. Не замјерите, поменућу нешто из наше породице. Честита ђаконица Оливера је у овој књизи објавила један интервју, који сам дао Светигори, о сјећањима на моју мајку Видосаву, али поменућу још један примјер. Наш покојни отац остао је рано без оца; баба удовица, исто оно што имамо код Матије, у суштини, се могло односити не само на моју бабу, него на многе и многе. Скоро све оне бабе које сам знао да су остале удовице, углавном су живјеле на такав начин, пазиле своју кућу, свој дом и дјецу, преузеле улогу и оца и мајке и часно то изнијеле, тако да не знам ниједан примјер да то није било тако. Било их је, наравно, али некако су упечатљивији ови позитивни примјери. У нашој кући била је бака Савица, која је преузела главну улогу у одржавању куће, преузела и мушке послове, вођење домаћинства, дјеца су била још мала а била је жива њена свекрва Стана, удовица, такође, и Стоја, неудата тетка мог оца по мушкој линији. Имам осјећај, с обзиром на то како је покојни отац помињао њих двије, ту баку и тетку, да су оне, заправо, васпитале мог покојног оца, више него мајка, јер је мајка морала да брине о кући, а нарочито та Стоја која је живјела, просто, као монахиња.

Дубље материнство упечаћује у личностима дјеце љубав, вјеру, молитву, честитост

Имао сам прилике да видим у једном дому, био сам мали, још памтим оне заједнице, задруге по нашим домовима гдје је живјело више чланова у породици, па су живјела по два брата заједно, поједини се никад нису ни дијелили, да уђем, да не помињем околности, у једну кућу, да обиђем све просторије, био сам мали, десетак година можда у оном периоду кад је дијете радознало да све види и да се свему диви. Ушли смо у један собичак и тамо осјетио један посебан мирис. Ту је живјела једна већ стара дјевојка, која је умјела да сабира оно пољско цвијеће и то је мирисало као тамјан. Једина је она била у тој кући побожна и знам, сигурно, било је доста дјеце, да је оставила најјачи печат на њиховим личностима управо зато што је била побожна. Пренијела им је своју љубав и своје молитве, а колико су они тога били свјесни говори то да су је вјечито са благодарношћу помињали. Ово помињем зато што хоћу да кажем да је материнство врло слојевито. Имамо лијепе случајеве да тјелесно материнство достиже или прелази степен духовног материнства и то су, заиста, лијепи примјери, али имамо и примјера да се све завршило на тјелесном материнству и то очигледно није довољно. Иако можемо говорити да и то материнство подразумијева и жртву и љубав, али да се уздигне до духовног материнства није баш тако лако и ту долази до изражаја вјера, која је много значајна, али имамо и други моменат. Ја не знам ниједну мајку, ако је посматрамо у односу са њеном дјецом, а да није побожна. Свака мајка страхује за своје дијете, ако је нормална личност, а то материнство је много значајно за остварење личности жене и то је толико раширена појава да, ако сагледавамо мајку у односу према дјеци, наћи ћемо неку дубинску религиозност и страх Божански и трепет и молитву за своју дјецу и спремност да све жртвује за своју дјецу. Међутим, ако остане на нивоу неких нагона то још није, заиста, довољно. Оне мајке, које могу да пројаве дубље материнство, доносе прави плод, упечаћују у личностима своје дјеце љубав, вјеру, молитву и честитост и то је нешто највеће што родитељ може да да свом дјетету.

Поменуо бих, овом приликом, једну мајку, коју ви многи знате, Јованка се звала, мајка Радована Караџића. Срео сам једном ту честиту мајку и мислим да је она свијетли примјер мајке хришћанке. Ево како смо разговарали. Ја сам је нешто тако питао, она је била стара жена, а била је заинтересована за разговор, и јадала ми се како долазе разни новинари; за Радована се није знало ни гдје је, ни шта је. Она као мајка, наравно, стрепи и тугује и пати, али прича своје муке: “Долазе, каже, ови новинари из свијета, па ме питају какав је био као дијете, какав је био као дјечак, као младић“. Хоће, отприлике, да испипају да ли је био геноцидан још од утробе мајке. А она каже: “Вазда ми је, дјецо, Бога ми, био добар. Вазда ми је доносио радост у кућу, вазда ми је доводио лијепо друштво, лијепо учио, лијепо се ишколовао“. “А, каже она, је ли ти тешко кад не знаш гдје је, па ти јављају можда је погинуо или ко зна како му је сада“. “Па јесте, каже, дјецо богоми, тешко ми је, како ми није тешко, али се, сјетим, каже, оних синова, оне омладине, оних момака који су изгинули под његовом командом, бранећи отаџбину, па немам право да се жалим, јер и њих су мајке рађале. Сјетим се како је њиховим мајкама, оним мајкама које су остале без синова, па немам разлога да се жалим. Само се молим Богу да издржи до краја, да сачува свој образ и да не изда српство“. Једна њежна душа каква је била та мајка Јованка. Коју годину пред смрт имала је тешке срчане сметње, али таква храброст и таква величина карактера, и последњом својом снагом укрепљује свог сина да издржи и да не поклекне. То је, заиста, за мене било нешто величанствено и жао ми је што нисам био у прилици да будем на њеној сахрани.

Кад сам говорио о монахињама хтио сам да кажем нешто о духовном материнству које није тјелесно, али има такође велики значај. Имамо честе примјере да, рецимо, нема крвне везе, али да је некоме толико нека мајка, усвојивши неко дијете или пак припазивши дијете од свог дјевера и слично, да, заправо, постане права мајка томе дјетету, да оно није лишено материнске љубави и да оно има доживљај мајке у пуноћи. Таквих примјера имамо, како би иначе настале те наше народне пјесме, које су дубоке и толико васпитне као што је пјесма “Јетрвица адамско кољено“ или многе друге у нашој култури, нашој писмености, а монахиње, оне које су, стварно, достигле тај квалитет духовности да могу позитивно да утичу на људе, могу бити духовне мајке и одраслим људима. Тако да многи и од монаха и од свештеника и од вјерника поједине монахиње, које су срели у одраслим годинама свог живота, који су имали, дакле, прилику да с њима разговарају, да се обогате њиховим духовним богатством, њих сматрају духовним мајкама. То што налазимо у нашим поменицима, а много тих свједочанстава је, на жалост, заувијек пропало, само је дио онога што свједочи о томе шта је држало наш народ те је показивао силу свог карактера и што га је оспособљавало да носи свој крст у својој мукотрпној историји.

Тему материнства не можемо гледати изоловано ван контекста Цркве, ван контекста вјере и ван контекста породице. У суштини, на исти или сличан начин могли бисмо говорити и о очинству, и оно је, такође, значајно. Улога оба родитеља за васпитање дјеце и за њихово напредовање, за духовно сазријевање је веома значајно. Не знам коме бих дао предност, мада, углавном, видимо да људи, ипак, више истичу улогу мајке. Међутим, иако је тачно да онај ко нема мајку он нема ни оца, ни мајку, јер мајку не може нико да замијени, али су, наравно, повезане те тајне – тајна очинства и тајна мајчинства и по самој природи, али и у духовном смислу.

Користим се приликом да захвалим Оливери Балабан што је уложила лијеп труд и овдје сабрала житија, која је и сама писала, и користила доста литературе, направила једну, заиста, интересантну књигу, од која човјек не може да се одвоји; од прве до посљедње странице све је лијепо, интересантно и веома поучно.