 |
Описујући живот законодавца Мојсија у истоименом делу, Григорије Ниски објашњава периодизацију Мојсијевог живота, који се састоји од три дела. Он је 40 година провео на фараоновом двору, 40 година је напасао овце свог таста, 40 година је водио Израиљ. Ова три периода једнаке дужине, по мишљењу св.Григорија одговарају: а) поимању световне мудрости, б) активном очишћењу душе и аскетизму и в) тајновиђењу и поимању скривеног. Исте ове неопходне етапе могу се приметити и у животу отаца Цркве којима је Бог дозволио да појме и објасне догме.
Човек прво треба да стаса и да ојача, да почне да размишља не као дете, већ као зрео човек (в. 1 Кор. 13, 11). Затим му предстоји да започне труд делатног усхођења ка Богу. То је пут пустиње, унутрашњих напора, молитава и аскетског труда. Ако њиме иде правилно, ако душа доживљава потребне промене (чисти се ум, вену страсти, стиче се искуство, разум више не клизи по површини, већ прониче у дубину вере и др.), Бог човека може увести у нешто веће, што се раније није могло наслутити и што се тешко може описати. Тамо, у трећој фази усхођења, знање постаје вједеније и у човеково биће, као и скинију, усељава се Божанство. Младо вино се улива у припремљене и чврсте мехове који се неће поцепати. Ранија знања, добијена како над књигом и у разговору с мудрима, тако и она која су касније стечена у осамљености своје личне „пустиње“ усмеравају се на то да се јасно и максимално прецизно изложи доступна истина о Богу.
Многи касније користе ову објашњену истину. Функционише задивљујући закон: Бог проналази неког једног, овог једног васпитава и узводи ка Себи како би кроз њега касније просветио и поучио велико мноштво. Тако су пронађени: Аврам, Мојсије, Давид, Павле, Василије Велики, Григорије Палама и други.
Управо овде се и крије извесна потешкоћа која постаје јасна по аналогији. Корисника мобилних телефона има на стотине милиона или више. Међутим, мало је оних који схватају принцип рада мобилних телефона. Остали се једноставно „поносе човечанством“. Исто тако је и у религиозном животу. Јевреји су се поносили Мојсијем, слабо разумевајући чему их је он тачно учио. Отуда њихове речи: „Ми смо Мојсијеви ученици. Ми знамо да је Мојсију говорио Бог; а Овога не знамо откуда је“ (Јн. 9, 28-29). Али, онај Мојсије којег признају за учитеља, заправо је њихов судија. И ево Христових речи о томе: „Не мислите да ћу вас Ја тужити Оцу; има који вас оптужује, Мојсије, у кога се ви уздате. Јер да веровасте Мојсију, веровали бисте и Мени. А кад његовим писмима не верујете, како ћете веровати Мојим речима?“ (Јн. 5, 45-47).
Исто тако и ми можемо понављати исповедне формуле Символа или молитвене текстове, а да они не проничу у нас до краја, да не живимо у потпуности у складу с њиховим смислом. Зато недостатак духовног искуства у изобиљу можемо надоместити конфесионалном гордошћу. Зар нам неће бити судије Василије Велики, Јован Златоуст, Григорије Палама и остала светила вере? Питање је више него озбиљно. Оце треба читати, а не само поштовати. Треба постепено усходити за оцима у област светлости која им је доступна. Нека оци иду далеко напред, али ни ми не треба једноставно да стојимо у подножју горе очекујући да ће нам учитељ, као некада Мојсије, донети одозго неке таблице. Није просто небезбедно стајати у подножју, пошто у ишчекивању откровења народ почиње „да једе и да пије“, а затим „да игра“, односно да се сумануто понаша у идолопоклонству. Управо тако је било с Јеврејима. Треба се управо пењати на планину по стопама учитеља. Треба усходити лагано, опрезно, одмеравајући снаге, не одвајајући се од оних који иду иза и не газећи на пете оних који иду испред, али треба усходити. Тада ће човек усвајати наслеђе отаца и примењивати га у животу, и оно неће стајати на полицама у лепим корицама и служити као тема гордих спорова о првенству.
Палама је био образован човек, који је монашко искуство стекао на Светој гори и којег је Бог изабрао за управљање словесном паством. Његов живот у потпуности одговара оном усхођењу из три дела, које описује Григорије Ниски говорећи о Мојсију. И његово учење се не састоји толико у заштити оних који се налазе у свештеном тиховању, у учењу о енергијама Божанства и Таворском светлошћу у вези с тим. То је миришљаво вино за зреле духом. За обичне људе Григорије је имао млеко моралних поука. То је значило да не треба све свему учити, већ усклађујући узвишеност учења с узвишеношћу живота оних који слушају. Једне треба појити чистим млеком здравог учења, као новорођенчад (в. 1 Петр. 2, 2), а друге (који су ојачали и усавршили се) – вином великих догмата.
Размислимо о себи помињући свеца. Немојмо се хватати за бокал вина ако нам је по узрасту одређено млеко учења за почетнике. Већ пијмо (поимајмо и узимајмо на корист) оно што је предвиђено за наш чин, како се не бисмо досађивали у подножју Таворске горе (на њој Григорије види славу Господа) и како се не бисмо саблазнили због досаде идолопоклонством, већ како бисмо постепено усходили у гору, „одакле ће доћи помоћ моја“ (Пс. 120, 1).
