Свети Григорије Палама, драгоцјено насљеђе за Цркву и сваку богочежњиву душу / Православие.Ru

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, одржао је у недјељу 31. марта, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, предавање на тему “Исихастичко предање Цркве и Свети Григорије Палама“.

Високопреосвећеног Митрополита, бројно свештенство, монаштво и вјерни народ, који су до посљедњег мјеста испунили салу Црквено-народног дома у Никшићу, поздравио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, напомињући да је уважени Архиепископ Г. Амфилохије, прије четрдесет година докторирао у Атини, управо на тему богословља Светог Григорија Паламе. Тај рад представља значајан допринос паламитском богословљу, науци о овом великом Светитељу и учитељу Цркве Православне, а изучавајући Светог Григорија Паламу, наш Митрополит је, према ријечима Епископа Јоаникија, ушао у суштину оног духовног, библијског, светоотачког искуства, које се темељи на православном богословљу.

Говорећи о “тегобним временима“ у којима је живио и дјелао Свети Григорије Палама, Његово Високопреосвештенство је казао да је то вријеме западног хуманизма, чији је носилац у Византији био чувени философ Варлаам, родом из Калабрије, са југа Италије, који се сукобио са Светогорцима, сматрајући да њихова духовност није исправна у начину молитве коју су упражњавали.

“Тај начин молитве јесте исихастичка молитва, а то је духовни подвиг, двиг молитвеног тиховања, како ријеч исихазам преводи наш Свети Отац Јустин. Молитвено тиховање, које је уткано у предање Цркве Божије од најстаријих времена, дошло је са Синаја. Молитвено искање Господа, сазрело код монаха синаита, а у то вријеме био је веома познат Свети Григорије Синаит, преко Крита, данашње сјеверне Грчке, Епира и Метеора доспјело је и до Свете Горе. Ово древно молитвено предање, које се везује још за Светог пророка Илију, обновљено је, дакле, на Светој Гори, која је, од самог почетка, била њиме усмјерена и запечаћена“, напоменуо је у уводном дијелу излагања Архиепископ цетињски Г. Амфилохије.

Благодарећи исихазму обновила се и Света Гора, а велики утицај овај духовни покрет извршио је на оног младог монаха, Светог Григорија Паламу, који је, попут нашег Светог Саве, са седамнаест година дошао у Свету Гору.

“Одрастао, иначе, на царском двору, школовао се у Цариграду са тадашњим царем Андроником Палеологом, Григорије Палама се сматрао изузетним познаваоцем Аристотелове философије. Ипак, то му није било довољно, па је оставио царски двор и, несумњиво, сјајну будућност која га је очекивала у Византијском царству. Отишао је у Свету Гору и тиме започео свој велики духовни подвиг, најприје у манастиру Ватопеду, и гдје све није стизао, и ван Свете Горе, стасавајући духовно као једна од изузетних личности, не само тог времена него као Светитељ, који је свеукупно, вјековно предање Цркве обновио, њиме себе обновио и просвијетлио. Својим дјелом, својим списима, који се, ево, преводе и код нас, извршио је огроман утицај на своје вријеме, на људе свог времена“, казао је Високопреосвећени Митрополит.

Он је додао да је Свети Григорије Палама, поводом сукоба који се десио између Варлаама и светогорских исихаста, на молбу монаха са Свете Горе, написао чувене списе о Светим исихастима. Та тема се касније пренијела и на друга, непосредно богословска питања која се тичу најдубљих истина вјере, са посебним освртом на питање о исхођењу Светог Духа (filioque), које је камен спотицања и непрекидног сучељавања латинског Запада и Православне Цркве до данас, оцијенио је Митрополит црногорско-приморски.

Владика Амфилохије је подсјетио на житије Светог Григорија Паламе, које је писао његов ученик потоњи Патријарх цариградски Филотеј Кокинос, у којем стоје ријечи молитве овог младог светогорског подвижника - “Господе, просвети таму моју“.

“Док је још био у манастиру Ватопеду, каже његов животописац, јавио му се, нимало случајно, Свети Јован Богослов, а за Светог Јована Богослова се, с правом каже, да је сву ону мудрост и знање које је забиљежио, поцрпио са груди Господњих. Свети Јован Богослов се, дакле, јавља и пита младог монаха зашто се тако моли кад се нико никад није тако молио, а он каже: “Свети Апостоле, има ли ишта значајније и битније за човјека, него да Бог просвијетли таму његову, да се ослободи од таме, да задобије свјетлост Божанским просвећењем“.

“Свети Григорије Палама је богослов свјетлости и од тих његових првих молитава, па до упокојења, све оно што је он написао није ништа друго него Богочежња, чежња за том Божанском, вјечном, непролазном свјетлошћу, за задобијањем Божанске свјетлости. Каже његов животописац да када се упокојавао лице му је, као што се говори и за пророка Мојсија, засијало попут сунца и сва келија у којој је био испунила се Божанском свјетлошћу. Божанска свјетлост била је циљ његовог живота до посљедњег издисаја, а та свјетлост јесте и једини циљ исихастичког молитвено-тиховатељског искања Светих божијих људи, подвижника кроз вјекове“, рекао је Архиепископ цетињски.

Молитва “Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј ме грешног“ је срце исихастичке молитве. Она је, указао је Митрополит Амфилохије, срж молитвеног предања не само Светог Григорија Паламе и светих исихаста, него и свеукупног молитвеног правила, те литургијског и свеопштег предања Цркве Православне. “Све молитве које појемо, које изговарамо, свеукупно богатство црквеног богослужења и све књиге, укључујући Минеје, Октоихе, Триоде посне и Триоде цвјетне, пјесме које се пјевају до и послије Васкрса, све то, у суштини, происходи и извире из ове молитве.

“Центар учења Светог Григорија Паламе је онај догађај на Гори Таворској, када је Господ одабрао тројицу Својих ученика Јакова, Јована и Петра и када се лице Његово преобразило, постало свјетлије од сунца, а хаљине бјеље од снијега. Пред одабраним ученицима Господњим појавили су се и старозавјетни пророци Илија и Мојсије, такође у огњу и свјетлости Божанској. Свети Григорије у свим својим списима непрекидно говори да та свјетлост, која је засијала са лица Христовог, није била обична свјетлост, нити обично просвећење човјековог ума или стицање знања на основу човјековог разума, него је то био Сам Господ, Његов вјечни огањ. Свјетлост која се дотакла Мојсија на Синају, која се дотакла пророка Илије, пророка Самуила, свјетлост, која је засијала Христовим рођењем и која је постала ту присутна, зато се Христос и назива Емануил, Онај који је са нама Бог, није неки далеки Бог философа, неки апсолут, нека идеја, него је Бог Аврама, Исака и Јакова, Бог Мојсија, Бог Апостола, Бог Светога Григорија Паламе, Бог Светога Симеона, Светог Василија Острошког, Симеона Дајбабског“.

“То молитвено предање, то искуство сусрета са живим Господом јесте суштина наше вјере православне и свеукупног нашег живљења. Не чуди, стога, да је Свети Серафим Саровски, један од исихаста нових времена, кад су га питали који је циљ хришћанског живота на земљи, говорио да је то стицање Духа Светог, задобијање Божанске свјетлости, те заједнице са Живим Богом у којој човјек богоозарен постаје оно што је постао Симеон Богопримац. То је оно што је присутно у свакој нашој молитви и свеукупном нашем хришћанском животу, то је оно што се у Јеванђељу назива Царство Небеско“, рекао је Његово Високопреосвештенство, наглашавајући да и ми, “причешћујући се Светим тајнама Тијела и Крви Христове, постајемо заједничари Његове свјетлости и задобијамо просвећење душе и тијела и првине Царства Небеског“.

Зато је сав наш црквени живот и сав пост усмјерен на Свето причешће, на сусрет са Господом, закључио је Владика црногорско-приморски Г. Амфилохије, који у овом, изузетном и надахнутом, излагању није пренебрегнуо да истакне присутност исихазма у Његошевом Горском вијенцу, потом зетску Свету Гору, односно манастир на Старчевој Горици у којем се подвизавао Старац Макарије Светогорац, преносећи то дивно предање које су баштинили и онај пустињак Исаија из времена цара Душана. Свети Василије Острошки је носилац исихастичког, светогригоријевског предања, а у ту духовну школу спадају и Свети Стефан Пиперски и наш Свети владика Николај. На западу има много људи који се враћају Григорију Палами и његовом учењу, нарочито међу римокатолицима. За њега није случајно речено да представља синтезу свеукупног учења Отаца Цркве Божије до његовог времена.

“Опит Светог Григорија Паламе, његово искуство драгоцјено је насљеђе, мираз за Цркву Божију и сваку богочежњиву људску душу“, порука је Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија.