Поред нас, чак и на нама самима постоје неоспорни докази постојања Бога. То су наше уши и очи. Ево, приче кажу: „Ухо које чује, и око које види, обоје је Господ начинио,“ (Прич. 20, 12).
Говор прича понекад изгледа једноставан до баналности, али је то варљив утисак. Не ради се о томе што је Господ створио све, укључујући и човека, а то значи и његове уши и очи. Ради се о томе да су очи и уши изузетно сложене грађе, то су скоро јувелирска дела, а истовремено – прецизно наштеловани механизми за везу са спољашњим светом. Њихова сложеност и прецизност терају човека да се насмеје кад чује реч „еволуција“ и да скине шешир кад чује реч „Творац“.
Једном речју, у ову тему можемо још дуго да се задубљујемо и сваки корак у дубину ће говорити само у корист постојања Великог Уметника – само Он је моћан да створи такво „обично чудо“.
Али, Соломон није поменуо само око, већ и ухо. Нека у поликлиникама „ухо“ обично иде поред „грла и носа“, код нас ће, у складу с Причама, ухо бити у пару с оком. А шта је ухо? Оно се код нас састоји од три дела. Постоји спољашње, средње и унутрашње ухо. Прво звук доспева у ушну шкољку, где се појачава. Затим долази до бубне опне. У књизи пише да се минимална вибрација бубне опне одвија у пречнику од једног атома водоника (!). У почетни положај након вибрирања бубна опна може да се врати за 0,005 секунде. Даље! У средњм уху се налазе најмање кости у нашем организму: чекић, наковањ и стремен. Све ове кошчице непрекидно раде у складу с називима: ударају, реагују на ударце и др. Мистика се, као и у случају с оком, само повећава како се продире у дубину. Видимо и чујемо мозгом док гледамо и слушамо очима и ушима као помоћним органима који транспортују звучне и видне импулсе. Мозак интерпретира сигнале које добија. Поређења ради: клавир има 240 струна и 88 дирки, а наше унутрашње ухо има 24 хиљаде „струна“ и 20 хиљада „дирки“, које делују стално и омогућавају нам да чујемо невероватан број и разноврсност звукова.
Сва ова сложеност се не приказује на изложбама. Она делује непрекидно у најсвакидашњијем режиму, представљајући управо „обично чудо“. И моје питање постаје двоструко: одакле су се појавили и како могу да постоје, заједно с неверујућим офталмолозима, неверујући оторалинголози?
Подједнако је сложен и људски зуб. Тако да се питања шире даље, до стоматолога, и могу да лише сна сваког осетљивог свршеног студента медицинског факултета. Али, нећемо превише узнемиравати савест ескулапа. Боље је да се сетимо још једног цитата из Светог Писма. То више није Соломон, већ његов отац – Давид. Ево шта он каже онима који се не боје пошто Бог наводно не види: „Разумите, безумници у народу, и луди, када ћете се опаметити. И онај Који је засадио ухо, зар неће чути, или Створитељ ока зар неће видети?“ (Пс. 93, 8-9).
Давид о грађи ока није знао онолико колико зна савремени предавач на катедри за офталмологију. Давид није имао приступа чак ни популарним знањима која су доступна сваком човеку који зна да чита. Али је Давид имао Бога у разуму и имао је обрезано срце. Зато су му и биле очигледне појаве духовног света. Онај Ко је створио изузетно сложен орган људског слуха види све! Онај Ко је створио изузетно сложен орган вида такође види све! Не просто да види много, него све види! Немојте чак ни да вам падне напамет да се пиштећи увлачите у уобичајене пукотине и брлоге. Уразумите се, луди људи! Кад ћете се опаметити, неуки? Не ради се више о лекарима, већ о свим људима, од којих већина због нечега не сматра да је потребно да размишља о сталном присуству Премудрог.
Чујмо још неколико редова из истог овог псалма, чиме ћемо и завршити данашњу беседу.
„Онај Који кара народе, зар неће изобличити, Који научава људе знању? Господ зна помисли људске да су сујетне. Блажен је човек којега покараш, Господе, и из закона Твога научиш га, да га укротиш у дане зле, док се не отвори јама грешнику!“ (Пс. 93, 10-13)
