У Новом Селу селу не живи ниједан Србин, типске кућице за повратнике темељно су опљачкане
Из беле, преврнуте пластичне канте лаје омањи пас, готово штене. Режи из своје „кућице”, вероватно га је ту, далеко од села,власник оставио. Око њега гомиле животињских костију, поломљене мермерне плоче, шикара, непокошена трава и уништена ограда, а испод је велико, некад српско-албанско Ново Село у вучитрнском крају. Пас живи на гробљу, на ком нема ни једног јединог неоскрнављеног споменика, сви су систематски рушени и разваљени, а оно што је претекло године уништавања, докрајчено је у рушењу споменика јануара ове године. На гробље ретко ко долази, зато је, тек након три-четири месеца, обилазећи своју преминулу родбину, Благоје Јовановић приметио како је „неко докусурио и оно што је остало. Ево како се бели ту где је скоро ломљено и уништавано. За коју годину ће све ово зарасти, покупиће полупано камење и преораће све, као да ту нико наш није био, а ионако су све њиве около”.
 |
Бес који је појединачно пражњен на овим гробовима изазива страх, неко ју је ломио до у најситније парчиће да се готово ни име више не може прочитати. На комаду плоче, иза пса који не престаје да лаје, остало је презиме Лазић, остало је и обнавља се и цвеће на понеком гробу да дочека овогодишњи Васкрс, као што ће га дочекати и преко десет новопорушених споменика.
Благоје Јовановић је домаћин човек, нема чега да се боји, кућио се много пута, сада гледа како напасају стоку у његовом запуштеном воћњаку и ни једног тренутка не размишљајући одлази и избацује уљезе са свог имања. Педесет српских породица су, пре сукоба 1999. године, лепо живеле у Новом Селу, земља коју су комунисти одузели је враћена, чинило да неће овако кренути по злу. Данас у селу нико не живи, иако су за повратнике, како то администрације говоре, обновљене куће овде не живи ниједан Србин. Те типске кућице, темељно су и готово потпуно опљачкане, све што је могло да се однесе је девастирано. Благојев, некад пуни дом, нема врата, извађени су каблови из зидова, посечен дуд који је засадио његов деда.
Пропаст повратка Срба у своје домове има неколико фаза. Након почетног одушевљења и контаката са комшијама који су углавном на рачун повратка добили пројекте, некад пут, некад водовод или неку другу накнаду да боље прихвате своје суседе, све почиње да се мења. Атмосфера сиротињских кућица, одсуство било каквог посла и повратка онога што је деценијама стицано, нагло захлађење у односима са комшијама, повремени инциденти и нетрпељивост потпуно обесмисле живот и будућност.
„Мене нико не може отерати, да не дођем. Крадем пут, одем макар до овог гробља”, каже Благоје и осврће се за својим плодним и питомим завичајем. Ситуација је сасвим другачија на крајњем југу Косова и Метохије, у кањону Бистрице код Призрена.
На уском и суровом комаду земље окруженом стенама обнавља се манастир Светих арханђела. Све оно што је претворено у пепео 17. марта 2004. године данас почиње да се гради, а у првим недељама после Васкрса велики манастирски конак биће под кровом. На дебеле зидине, у које ударају воде Бистрице, наслоњен је нови двоспратни конак, а Срби из околине се радују свакој промени на њиховом манастиру.
По благослову епископа Теодосија, архимандрит Михаило је започео велико подизање комплекса српског цара Душана, где је дословце све за обнову и где се мора почети од темеља, како од конака, тако и од две цркве од којих су сачувани само ниски зидови.
„Радост обнове, понекад уплаши човека”, говори игуман Михаило и додаје како овог пролећа васкрсавају Свети арханђели захваљујући љубави и вери свих који помажу, који се моле и верују,у ову и светиње Призрена. План је да се обнавља и мања, давно уништена црква посвећена Светом Николи, да се у велики манастирски конак може доћи, да Призрен постане ближи, да се има где и код кога преноћити.
У оба ова случаја, вучитрнском и призренском, реч је, заправо, о слободи, њеном доживљају и чињеници ко одређује њене границе. Може ли се она остварити у владавини другог етноса и где су домети духовног и симболичког значења у животима дискриминисаних људи? Плодно, богато и лепо Ново Село је изгубљено. Срби у њему нису преживели зато што им други одређују степен слободе, други су одлучили како треба да изгледају њихове куће, други знају у чијем забрану могу да чувају стоку.
На призренском комаду камена и бесплодне земље с гробом цара Душана у средини има живота, рада, обнове и напретка, има нечег важнијег од свега тога – има осећаја слободе. У оклопу тих зидина и окомитих стена свако ко дође труди се да нешто уради као слободан човек. У ту орахову љуску беже разни невољници, долазе да осете слободу или да је живе, свеједно је.
