Ђурђевдан у Ораховцу

Поподне, дан уочи Ђурђевдана. Сви похрлили у природу, и млади, и стари. Путем, који води кроз ораховачко виногорје пролазе људи носећи свакојаке гранчице у рукама. Окупиле се жене заселе у хладовини, једна понела кафу, друга сок, трећа колаче. Време лепо. Граја дечја са свих се страна чује, а тамо под кршем чује се и песма, млади запевали уз хармонику,, Ђурђевдан је, а ја нисам с оном коју волим...“ Девојке пребирају по шумарку и траже стабло трепетлике. Откинуту гранчицу мећу у недра да момци трепећу за њима. У рукама пажљиво држе по коју гранчицу граба, да се око њих момци грабе, тј. отимају. Венце су већ исплеле и метнуле на главу да им коса брже расте и буде бујнија...

- Дрен - да се буде јак као дрен, коприва да се множимо као коприве, ситан багрем да имамо пуно пара, дебељица да будемо здрави и дебели, вилина коса за дугу и лепу косу... Кућу ћемо да окитимо гранчицама бреста и храста, а коприву ћемо да ставимо у земљани суд заједно са васкршњим јајетом. Сутра у зору да се умијемо ми старији, а децу ћемо да окупамо том водом за здравље и напредак. Еее, а некад смо држали стоку, па је изводили у поље, китили је травама, а посебно навалицом, да млеко навали у вимена и да га буде у изобиљу. А на бунару смо крчаге прали копривом, па напунивши их хладном водом, окићене носили кући...

На трпези је за Ђурђевдан обавезно неко јело од зеља и млека. Домаћин је дан пре Ђурђевдана заклао јагње или јаре па је он задужен за печење. Многи ђурђевдански обичаји су везани за стоку, јер раније када су се људи искључиво бавили сточарством, напредак стоке је био важан за сам напредак породице. Данас је све ово део богате традиције, која је веома битна за трајање једнога народа, јер како каже она изрека ,, Пре ће нестати један народ, него се један обичај изгубити“.

,, Учимо их нашим српским обичајима – каже једна баба. Они ће наследити обичаје које смо ми наследили од наших предака, и ако Бог да пренеће их својим потомцима кад за то дође време.“