|
Светост превладава растојања међу људима и епохама. Различита језичка средина и различита културна позадина не сметају људима да столећима касније непогрешиво препознају светост и да јој се поклоне.
Такав је Николај Чудотворац.
Кад би међу свецима било места за завист или за такмичење у људском поштовању многи би искоса гледали Николаја. Како да не! Таквим масовним поштовањем на свим континентима се не може свако похвалити. Али зависти међу светима, наравно, нема. Међу њима влада молитва и искрена љубав. А за нас, путнике и дошљаке, који прелазимо свој земаљски пут, постоји озбиљна тема за размишљање.
Узрок масовног и вишевековног поштовања Николаја Чудотворца је у његовом унутрашњем богатству. Притом је он тако вешто сакрио тајну свог унутрашњег живота од спољашњих очију да скоро ништа не знамо о чињеницама из његове биографије. Слава је Николаја нашла након што је напустио земљу и ушао у небески мир, односно онда кад су минуле опасности од гордости и таштине (ових неизбежних сапутника славе и похвале).
Светог Николаја поштујемо најмање два пута годишње, а често и сваке недеље четвртком служимо службе и упућујемо му своје молитве. У време уочи Нове године у ово поштовање се меша поприличан део клоунаде, која љути оне који заиста воле свеца. Треба покренути питање о облицима и начинима поштовања Николаја који би заиста прославили угодника Божијег и донели нам реалну корист.
„Угледајте се на мене, као ја на Христа,“ – рекао је у једној од својих посланица апостол Павле. То није само појединачан позив упућен конкретном аудиторијуму. То је духовни закон. По овом закону човек стиче корисне навике, учи и расте, угледајући се на оне који су бољи од њега, на оне који су отишли даље и зову нас за собом. Важно је истаћи да Павле не каже „угледајте се на Христа“, већ „угледајте се на мене, као ја на Христа“.
То значи да висину угледања на Господа не могу сви одмах да освоје, већ прво треба да уче од оних који су блиски Богу.
Сад ћемо опет мисаони поглед упутити Николају Чудотворцу. У чему можемо да се угледамо на њега и да кроз то угледање максимално укажемо поштовање овом свецу? На пример, чињењем добрих дела. То није баш пријатан задатак за човека којег разједају тајне немоћи и који жели похвалу и жуди за славом. Међутим, то је управо оно по чему се прославио Николај, који је анонимно помагао људима доспелим у невољу.
Није тајна да свеци оживљавају за нас Јеванђеље Господа Исуса Христа оваплоћујући га у свом понашању. Тако нам реч Божија говори о „Оцу, Који је тајно“, „Који види тајно и узвраћа јавно“, и позива нас да молитву, милостињу и пост не чинимо тако да их сви виде, већ за Господа. Међутим, уобичајено често читање ових речи ни из далека не доводи до њиховог испуњавања на делу и ми настављамо да чинимо добро, тајно желећи признања и похвале. Потребни су нам примери. Потребни су нам живи људи који су реч и мисао претворили у дело и који се заповестима нису руководили од прилике до прилике, већ стално.
Такав је Николај. Он је добро знао срцем оно што је рекао један од египатских отаца, тачније: најпоузданије и најисправније добро јесте оно које се чини тајно. Николај је и из света желео да оде како би у монашкој осамљености, тако да му ништа не одвлачи мисли, служио Богу постом и молитвом. Међутим, Бог Који човека зна боље него што се сам човек познаје, указао је Николају други пут. Овај пут се састојао у бризи о пастви и животу у мноштву људи које узнемиравају страсти. Тако је подвижник лишен спољашње осамљености и био је приморан да тражи унутрашњу осамљеност. У овоме такође можемо да се угледамо на њега.
Већ смо укратко рекли нешто о томе да човек ретко схвата лепоту и вредност тајног доброчинства. Своје и без тога ситно добро склон је да до краја упропасти и да се лиши будуће награде због саморекламе и због овог „трубљења пред собом“ које је Христос осуђивао у лицемерима. Николајев лик у овом смислу не само да излива на нас своју топлу светлост, већ нас учи и да мењамо свој живот у складу с јеванђељском новином.
А друга лекција коју нам даје састоји се у неопходности чувања и васпитавања свог унутрашњег човека. Јако је мало људи који су склони монашком животу. Али да привремено побегне од испразности, да нађе време за ћутање и молитву, дужан је свако онај ко није потпуно окренут на наличје и ко не живи само спољашњим, онај ко чува и штити свој унутрашњи мир.
Извор снаге за човека је његово стајање један на један пред Господом. И онај ко је учинио много јеванђељски великог и корисног, треба само једном страном да буде окренут ка свету и људима. Друга половина његовог живота треба нужно да буде скривена у Богу и у општењу с Њим.
Честитке, поклони, црвене чарапе из излога дућана, вреће на леђима, дечји смех, брада од вате... Никољдан је, наравно, још и дечји празник. Али и у ову веселу гунгулу с очекивањем изненађења било би лепо унети јеванђељски квасац. Ради се о томе што су деца на тај (па и не само на тај) празник, оријентисана на добијање различитих добара: пажње, нежности, поклона. А она сама од неког узраста могу бити не само потрошачи добара, већ и творци сваког добра.
„Да ли волиш Николаја Чудотворца? А да ли знаш у чему је тајна његове познатости и љубави пема њему? Тајна је у томе што се сећао и што је испуњавао речи Писма: „Блаженије је давати него примати.“ Поштоваћеш Николаја Чудотворца ако се у томе будеш угледао на њега. Помози родитељима у кући. Помози другу који заостаје да научи нешто из предмета који знаш и разумеш боље од њега. Данас и увек подели сендвич с другом из клупе. Мисли на друге, а не само на себе. Јер, давати не значи само предавати из руку у руке новац или ствари. Давати се могу време, снаге, знања, брига, молитва. Тиме треба да се баве сви, укључујући и децу.“
Овакво поштовање светог је врло тражено и оно, нажалост, засад није главни и општеприхваћени начин изражавања сопствене љубави према Николају.
И још један важан моменат. Николај је сад житељ Небеског Царства. Разговор о њему представља одличан начин да се поразговара о бесмртности душе, о духовном свету, о неуништивости добра учињеног у име Божије. Ако је с децом често тешко или немогуће говорити о мученицима због страшних мука које су претрпели, о таквом свецу као што је Николај, може се увек говорити. Само да лик свеца не буде „упакован у целофан“ и „зашећерен“. Само да се не сведе све на деку с врећом, на дечја писма и молбе за поклоне за које се, како видимо, апетит генерације која расте само повећава. Више им није до чоколаде. Деца све чешће моле за плеј-стејшне и нове моделе мобилних телефона. А родитељи ови „даваоци“ и „узрочници“, ови чести егоисти и тајни атеисти, гануто се кикоћу над писмима и молбама своје дечице.
Добро је ако светац не примети много тога ситног и ништавног у нашим празницима који су му посвећени. А ако примети и разгневи се? Јер, предање нам говори о шамару који је од Николајеве руке добио Арије. И то значи да светац није задужен за бесконачо разношење поклона или бригу о морепловцима. Он ревнује за Истину. Треба да га поштујемо тако да не осетимо његов длан на свом образу.
Треба уопште размислити о поштовању светаца како их не бисмо поштовали само службом и трпезом. Јер, могу се наћи и други законити и побожни начини за изражавање своје љубави према свецима. На дан сећања на било ког јеванђелисту у храму се може организовати читање одговарајућег Јеванђеља. А и сваког од светаца чије су књиге ушле у Библију можемо поштовати на тај начин. На дан сећања на Јована Милостивог или Филарета Милостивог сам Бог нам заповеда да се угледамо на свеце делима љубави. На дан сећања на Симеона Столпнка, наравно, нећеш се попети на стуб, али можеш покушати да искључиш мобилни, телевизор и компјутер и да око три сата поседиш у тишини.
Потребно је стваралаштво и свеж поглед. Пошто и сами свеци нису законици и формалисти, већ у највишој мери занимљиви и дубоки људи.
Дакле, зима, предосећај Божића, осећај тајне у леденом ваздуху и још једно сећање на светог Николаја. Како ћемо славити?
