Преподобни Шио Мгвимски / Православие.Ru

Преподобни Шио (Симеон) Мгвимски је рођен у Антиохији Сиријској. Његови родитељи су били хришћани и васпитавали су свог сина као јединог наследника. Љубав према речи Божијој се тако дубоко урезала у срце младог Шија да је увек држао у свом уму и чак увек носио са собом Јеванђеље, посланице апостола Павла и Псалтир. И већ у раним годинама био је обдарен способношћу да тумачи Реч Божију. Родитељи су, уплашивши се на крају прекомерног умног напора свог сина и желећи да му дају одмор једном приликом решили да му одузму ове свете књиге. “Зашто сте ми онемогућили да се бавим божанственим стварима?” успротивио им се ожалошћени младић. “Онај ко се на поучава стално у Закону Божијем одваја се од Царства Небеског... Вратите ми моје благо...” И родитељи, уразумљени речима сина који је био препаметан за своје године нису више ограничавали његову слободу... Кад је сазнао за светог подвижника Јована Зедазнијског Шио тајно напусти родитељски дом и упути се код светог човека. Преподобни Јован је вратио младића родитељима предсказавши да ће и они постати монаси. Предсказање се убрзо обистинило: Шио их је убедио да остатак свог живота проведу у монаштву, а сам је, употребивши за сиромахе и манастире имовину, која је после њих преостала отишао код преподобног Јована, који је у то време обасјавао Антиохију и примивши од њега монашки постриг постао његов ученик.

Двадесет година касније преподобни Шио се као један међу дванаесторицом изабраних ученика светог Јована упутио у Иверију (Грузију) на проповед Речи Божије.

Послуживши овоме делу ширења вере Христове преподобни Шио је пожелео да живи као отшелник. И по благослову католикоса Евлалија и свог учитеља преподобни Шио је кренуо на свој пут западно од Мцхете у непроходне шуме. Овде у пустињи, заштићеној горским и потпуно стрмим стенама пешчане горе од људских погледа Шио се настанио у уској пећини, коју је сам исклесао у стени, једва довољној да се у њу сакрије... Тешко подвижништво је предстојало усамљеном, беспомоћном борцу у суровој дивљој пустињи, али је дивни Промислитељ о њему био Онај Коме се он стално обраћао са молитвом: “Господ је просвећење и Спаситељ мој: кога да се бојим? Господ је заштитник живота мога – кога да се плашим?” И због суровог аскетског подвига Шио је удостојен предивних виђења. У стени се отворио извор из којег је за отшелника текла вода, а са храном је код њега долетао голуб. Управо овај голуб је по извољењу Божијем, којим је одређено да се не оставља покривен благодатни светилник открио људима Шиово станиште... Један Евагрије, познати дворјанин, ловећи по обичају иза реке Куре пратио је голуба који је носио храну отшелнику, и нашао га је погруженог у молитву руку подигнутих ка небу. Био је тако запањен сусретом са овим човеком који се сакрио од света и који је молитвено стајао у пустињи пред лицем Јединог Бога да је усхићен овим одједном у себи спознао да жели да се одрекне од свега светског и почео да моли дивног отшелника да га узме под своје окриље како би се подвизавао у пећини потпуно се предавши Богу.

Од тада су за Шија сазнали и други људи у околини, који су почели да се досељавају близу њега, и тако се скупило до 25 пустиножитеља. На месту које је по откровењу било указано блаженом Шију саградили су цркву у име узора пустиножитеља – Јована Крститеља. Приче о светом подвижнику су се шириле, и место његовог осамљеног живота и подвига је почело да се претвара у обитељ. Када је цар Парсман VI посетио свог бившег миљеника Евагрија у пустињи, са страхопоштовањем се опходио према подвижнику Шију и поклонио му земљу за манастир, давши му значајна средства за изградњу храмова. Главни храм је био храм у част Успења Мајке Божије, други – у част Рођења Јована Крститеља, где су касније почивале мошти преподобног Шија. Све храмове је освештао католикос Макарије. На тај начин је преподобни Шио основао обитељ, која је некада имала мноштво монаха и називала се по имену оснивача Мгвимска (на тридесетак километара од Тбилисија). Овде га је посетио његов бивши учитељ Јован Зедазнијски, и оставши у гостима три дана имао утеху да се увери у висок степен духовног савршенства нових монаха.

Међутим, жеља за потпуном осамљеношћу је преовладала у Шиовој души. Он је напустио обитељ коју је основао, опростио се са братијом поучним речима, оставио им 160 писаних заповести и прекинуо сваки однос са светом, одлучивши се за затворнички живот у тамној дубокој пећини. Храну су му спуштали канапом. Ко може да појми и наброји неизрециве подвиге овог анђела у људском телу!

Када је по откровењу сазнао са час упокојења и причестио се Светим Тајнама преподобни Шио је 9. маја окончао свој земаљски живот. Тело великог затворника је испраћено појањем окупљених монаха и погребено у обитељи коју је он основао. Његове свете мошти и данас служе као заштита обитељи – једне од малобројних које су остале читаве приликом пустошења Грузије.

Тропар, глас 8:

В тебје, оче, известно спасесја јеже по образу, приим бо крест, последовал јеси Христу, и деја учил јеси презирати убо плот, проходит бо, прилежати же о души, вјешчи бесмертнеј. Тјемже и со Ангели срадујетсја, преподобне Шио, дух твој.

Кондак, глас 4:

Житије твоје служенијем Господњим исправил јеси и, взем крест оставил јеси всја житејскаја, красото пустињи, преподобне Шио. Кого убо паче тја, и по смерти жив сушча страна Иверскаја почитајет и мошчами твојими, от гроба јавлљеними услаждаетсја, темже не престај мољасја о нас ко Господу.

Живот свој си исправио служењем Господњим и узевши крст оставио си све овоземаљско, лепото пустиње, преподобни Шио. Кога више од тебе који си и после смрти жив, земља Иверска поштује и наслађује се добрима која добија од моштију твојих, зато не престај да се молиш за нас Господу.