Тако близу, а тако далеко од свога села

Село Братотин је смештено у побрђима средишњег дела горњег Подримља. Од Ораховца је ово село удаљено неких 12 до 15 км. По сведочењу Срба Братотинаца село је добило назив, по два брата које је везивала велика братска љубав. Када су се породице толико увећале, а браћа морала да се одвоје, један је живео код Јовине чесме у селу, а други на брду. Међутим, браћа су се сваког јутра и вечери дозивала да је цела околина одјекивала од њихових ,,О, брате, брато мој!,, и тако је село постало Братотин. Село Братотин секао Братотино помиње у Душановој повељи 1331. године, затим и у турским пописима 1485. године, а у Девичком катастиху 1766. и 1768. године помињу се Срби дародавци из ораховачког села Братотина.На брду Главица у селу је била стара српска црква, а на брежуљку северно од села налазило се старо српско гробље, на којем су се Срби сахрањивали до 1998.године. Има неколико старих надгробних споменика са урезаним крстом. До 12. маја 1998. године у Братотину је живело пет српских породица са 35 чланова. Тога дана, на празник Светог Василија Острошког, они су нападнути од шиптарских терориста из околних села. После целодневне пуцњаве, Срби Братотинци су уз помоћ полиције из Призрена и Ђаковице евакуисани из села. Погинуо је један полицајац, а четворица тешко рањена. На тракторимасу избегли у Ораховац и Велику Хочу, а сва имовина покретна и непокретна је остала у селу.

Тако близу, а тако далеко од свога села

И после 15 година од прогонства из Братотина, у Великој Хочи живи и о свом селу сведочи једино Братотинац, Јован Матић (57) који је ту остао са супругом Слободанком (54) и сином Дарком. Њихова животна прича је дуга, а будућност и даље неизвесна. Привремени смештај у туђој кући у Великој Хочи, претворен је у 15 дугих година. Слике кобног 12. маја 1998. године никад неће бити избрисане из сећања. Док је звоно у ораховачкој цркви звонило у част Светог Василија Острошког, њихово село Братотин напали су шиптарски терористи из околних села. Целодневна пуцњава је одзвањала околином, меци су летели на све стране , а питање живота и смрти је лебдело ваздухом. Јован Матић је са   осталим Матићима, уз помоћ полиције успео да се извуче из села. На тракторима са женама и децом, Јованова браћа и рођаци нашли су уточиште у Великој Хочи. Сва покретка и непокретна имовина је остала у њиховом селу. Смештени у туђим кућама дочекали су бомбардовање, долазак КФОР-а и ове ,,логорашке“ године. Остали Матићи су се, у потрази за бољим животом, раштркали по разним местима централне Србије. Јован је са супругом и сином остао у Великој Хочи. Нашли су удомљење у кући пријатеља, засејали воћке у дворишту, садили и саде башту и обрађују неколико комшијских њива под закуп. Једна крава, једна пчела, минималац и трактор, то је једино што је њихова својина и од чега живе.

Јован и Слободанка се кроз причу присећају села и четрдесетогодишњег живота у њему. Две куће од сто и двеста квадрата, хектар и по винограда крај куће, воћњаци, њиве, ливаде , хектар шуме. Десет хектара земље... Огромна штала у којој су држали 60 оваца, 6 крава, два коња, свиње...

-Упркос свему желео сам да се вратим- каже Јован. Нису ми дали , кажу није безбедно. Ишао сам у село до сада уз пратњу КПС-а неколико пута. Али, слика је сасвим другачија. Од кућа остали само стубови, цигле и све остало однето. Од редова воћака само пањеви, све посечено. Само једна воћка исцветала. Комшије су дошле да ме виде и један је рекао да је та воћка остала да их сећа на мене. Бунар затрпан вуном од оваца. Тражио сам да ме воде на гробље, да запалим свећу својим почившим.Једино је гробље исто и стари дуб(запис) преко пута. Тај дуб је по причи мога оца Раке, који се у својој 91. години упокојио као прогнаник у Великој Хочи, једном у турско време, неки Арнаутин посекао. Исте ноћи вук му је заклао чердесет оваца и две заклане довукао поред посеченог дуба. То су сви схватили као опомену и од тада дуб нико није секао. Сада је његово стабло толико дебело да га једва могу рукама обавити три човека. Жао ми је што немам слику... А ја тај дуб стално сањам. Као стојим крај њега, а са врха спушта се неки светац ка мени. Дуб нам је био заветни, као црква, јер је црква у селу срушена раније. Једино смо, до прогонства, за крсну славу, светог Николу, на коњима, седланицима, ишли у цркву у Ораховац и носили колач и жито на освећење.