Спомен се слави 10/23. јуна
Светитељ Јован је рођен 1651. године у граду Њежину, недалеко од Черњигова у угледној и побожној породици Максимович. Од детињства је волео да иде у цркву и да чита Свето Писмо. По завршетку Кијевске духовне академије осам година је у њој предавао латински. Чести обиласци пећина Кијево-Печерске лавре хранили су његову тежњу ка монашком животу. Монаштво је примио баш у овој обитељи.
 |
Његова књижевна делатност је била прекинута 1677. године због опасности од упада Турака у Малорусију. Брзо је кренуо у Москву да моли за помоћ цара Фјодора и у Кијев је упућена војска. Светитељ Јован је постављен за игумана Свенског манастира који се налазио близу Брјанска и служио је као уточиште монаха Кијево-Печерске лавре.
Пастирска брига и многобројни дарови, по којима је постао славан у току 20 година, привукли су пажњу Черњиговског архиепископа Теодосија. Он је Јована поставио за намесника једног од градских манастира намеравајући да га касније учини својим наследником на катедри. Светитељ Теодосије је умро годину дана касније, 1696. године и његово прво посмртно чудо било је исцелење Јована од смртоносно опасне грознице. Покојни архиепископ се јавио Јовану и заповедио му је да се спреми да служи Свету литургију наредног дана. Светац је послушао и за време Евхаристије је потпуно исцељен. 10. јануара 1697. године је на молбу народа постављен за Черњиговског епископа. Светитељ је у свој епархији основао прву средњу богословску школу у Русији.
Кад је неколико година касније митрополит Филотеј Тобољски и Сибирски (слави се 31. маја) примио схиму и напустио катедру светитељ Јован је био постављен на његово место. У Сибир је допутовао 1711. године и дошавши на чело огромне епархије у којој су многи житељи још увек били пагани, прихватио се тешког пастирског труда. Бившем митрополиту Филотеју је поверио да проповеда Јеванђеље међу паганским племенима и организовао је руску мисију у Пекингу (1714).
Сам светитељ Јован је претежно проповедао међу становницима Тобољска. Усавршио је школу коју је отворио његов претходник и бавио се непрестаним поучавањем и доброчинством, бринући се за душевни мир и телесно здравље верника. Водио је подвижнички живот не жалећи сопствене снаге, али је увек био снисходљив према немоћима других, био је пун самилости и сталне тишине. Нико га никад није видео доконог, а више од сваког другог труда светитељ Јован се предавао молитви. Светац је ретко одлазио у куће богатих људи, волео је да тајно помаже сиромашнима, посебно удовицама. Светитељ им је слао милостињу преко других људи или је долазио код њих ноћу и куцао на прозор с речима: „Прими ово у име Исуса Христа!“ Такође је посећивао заточенике у тамницама и увек је био тамо где је била туга или оскудица.
Захваљујући дару прозорљивости светац је предсказао цару Петру Великом победу над Швеђанима и предвидео је најезду Наполеона на Русију. Знајући унапред дан своје смрти светитељ Јован је служио последњу литургију 10. јуна 1715. године. После тога је позвао клир и градске сиромахе на трпезу за којом их је сам служио. Светитељ се после тога опростио од свих и повукао у своју келију. Кад су дошли код њега по благослов за благовест за вечерње затекли су га упокојеног. Светитељ Јован се упокојио у молитви клечећи испред Черњиговске иконе Мајке Божије.
Тог дана је у далеким и пустињским степама његов друг Филотеј рекао саподвижницима: „Наш брат Јован се управо упокојио. Вратимо се у Тобољск.“ Светитељеве мошти су положене у Тобољску цркву, где се од њих дешавало мноштво чуда. Црква је званично канонизовала светитеља Јована два века после његовог упокојења – 1916. године.
