 |
| Икона Мајке Божије Богољубска |
Ова икона је насликана 1157. године. Занимљиво је да је читавих девет година боравила на кнежевском двору, у цркви Рођења Богородице у Богољубову, поред друге велике чудотворне иконе, која је касније прозвана Владимирска, док ова није била пренета у Успенски храм града Владимира (а одатле 1395. године – у Москву). Самим тим Богољубска, једна од првих икона које су насликали руски мајстори, као да је примила благодатну силу од иконе Пречисте (коју је насликао апостол Лука), поред које се налазила, поставши својеврстан талисман првих корака црквене и државне самосталности Североисточне Русије.
Још 1155. године свети благоверни кнез Андреј Богољубски је напустио кијевски Вишгород како би на свој феуд пренео и утврдио престо великог кнеза на суздаљској земљи; понео је и чудотворну икону Царице Небеске. Кад је кнез стигао близу Владимира, на удаљеност од седам врста, коњи који су возили кола с чудотворном иконом, замрли су као укопани. Благочестиви кнез је у овоме видео знамење и заветовао се да ће на овом месту подићи обитељ у име Пречисте. Помоливши се, био је удостојен виђења Богородице, Која је у десној руци држала свитак, а леву је пружила ка Свом Сину.
Тако су кнежевски мајстори и приказали Богомајку на икони, која је насликана у знак сећања на овај догађај (који се десио 18. јуна) и која је смештена у цркву Рођења Богородице у Богољубову. Назив за овај приградски дворац (касније се око њега раширило и предграђе Владимира) изабрао је лично кнез, који је схватио да је „Мати Божија заволела ово место“.
Кнез Андреј се често осамљивао овде ради молитве; ту је 1174. године примио мученичку смрт од руку својих поданика – бојара Кучковића.
Половци и Татари су више пута разарали ову обитељ, али је Пречиста увек остајала верна Заштитница манастира који је примила под Свој Матерински покров, и његова слава и спољашње благостање су расли из века у век.
У XV веку је велики кнез Василије Тамни заповедио да се копија чудотворне иконе стави у дворску Сретењску цркву Московског Кремља. А богомолни цар Фјодор Алексејевич је 1680. године украсио прву икону Богољупске златним крстом.
На каснијим копијама чудотворне иконе често се још сликају и обриси самог манастира како се помаља из земље, с фигуром кнеза Андреја како се клања Пречистој, а који је у историју ушао с истим именом као обитељ коју је основао у Богољубову.
Изванредни руски византолог Н.П.Кондаков (1844-1925) је 1915.г. изражавао жаљење због тога што Богољубска, овај „драгоцени, по строгости општег типа споменик“, „нажалост иде ка коначном уништењу“.
Зато је још 1918. године у самом Богољубову предузета прва пробна реконструкција иконе. По фотографијама (у боји) које су тада направљене, види се да је икона раније била много боље очувана. Ради се о томе што су после 1918. године рестауратори Владимиро-Суздаљског музеја више пута натапали даску иконе (од липе, троделну) парафином пошто је старила, а што је до средине ХХ века довело до наглог погоршања њеног стања. Зато је 1956. Богољубска икона предата из Владимиро-Суздаљског музеја рестаураторима Централних рестаурационих радионица (данас Сверуски рестаурациони центар „Академик И.Е.Грабар“).
Осам година је, од 1963. до 1971. рестауратор М.Б.Романова, скидала парафин угњеник-тетрахлоридом. Од 1965. до 1968. постепено је чистила иконопис на ивицама скидајући слојеве (од XIX до краја XIII века); тек почетком 1970-их је успела да дође до првобитног натписа на свитку, при чему се испоставило да су и сам свитак и лик Спаситеља у десном горњем углу досликани најраније у XIII веку, а текст натписа („Владико Многомиостиви, Господе Исусе Христе, услиши молитву моју...“) већ у XVIII веку; првобитно их није било.
Хитон (доња одећа) Богородице је зеленкасто-сиве боје, мафориј (плашт, који покрива Њену главу) је браон, сенке на њему су насликане пепелом, а осветљена места су издвојена јарким цинобером. На челу и леђима Пречисте сачували су се отвори за додате звезде од драгог метала које су некада украшавале мафориј; највероватније је такав прво био венац око Њене главе.
Одозго су насликани Спаситељ, Богородица, Јован Претеча, Арханђели Михајло и Гаврило – у томе предање види приказивање личних икона пред којима се молио кнез Андреј Богољубски.
Седам година (1971-1976) је М.В.Романова утрошила како би тонирала изгубљена места. Још у процесу рестаурације Богољубска икона је први пут за неколико деценија приказана на изложби (1974) у Третјаковској галерији: тамо се могао видети макар и „крхки“ игзлед њеног првобитног облика, права икона, а не репродукције фотоснимака из 1918. године, које су једине биле доступне неколиким генерацијама историчара уметности.
Од московских копија највише је била поштована икона изнад Варварске капије у Китај-городу. На њој су осим Пречисте приказани светитељи и блажени московски у молитви и сама ова специфична копија, која је у XVII веку била позната као „Молитва за народ“ била је заправо московска светиња, која је чувала становнике белокамене престонице.
Поводом дана прославе Богољупске, односно 18. јуна по старом календару, пред овом иконом је служен свечани молебан, после чега се икона спуштала са свог уобичајеног места доле и на три дана је стављана у специјалну „шаторску“ капелу. За ово време је обустављан саобраћај кроз Варварску капију – цео трг би преплавили богомолници који су желели да целивају чудотворну икону. Управо овде је 1771. године почео познати „Бунт због куге“ након што је Московски архиепископ Амвросије (Зертис-Каменски) забранио страдалним Московљанима да од Богољубске траже исцелење од куге. Капела у облику шатора из XIX века је срушена 1928. године, пет година касније иста судбина је задесила најстарију Варварску капију – данас се сао њихови темељи могу видети у оближњем подземном пролазу. Сама чудотворна копија данас се налази у Петропавловском храму код Јауске капије (сваког петка се испред ње овде служи молебан с акатистом), а њена „заменица“ (за време док се икона спуштала у капелу) у Воскресенском храму у Сокољницима (акатист се служи понедељком).
У првопрестоном главном граду Богољубској икони Мајке Божије посвећена је још и летња црква Високопетровског манастира (крипте бољара Наришкина); а у северној престоници – само домаћа црква при сиротишту Александра-Невског – уточишту за сиромахе духовног звања на крају Невског проспекта.
Чудотворне копије Богољубске су се налазиле: у Калушкој губернији – у селу Јурјевско, Боровски срез (ова икона је средином XIX од колере избавила градове Боровск и Малојарославец) и у Тарусу (прославила се 1848. године); у Рјазанској губернији – у селу Зимарово у близини Раненбуга (такође се прославила 1848. године); у Тамбовској губернији – у градовима Козлов и Јела-тма (прославила се 1771. и 1831. године), у Јарославској губернији у угличком храму у име царевића Димитрија (прославила се 1654. године). Све оне су донеле чудесан прекид помора и куге; то представља особеност благодатног утицаја свих копија Богољубске.
У њену част су основане обитељи: мушка „Киновија“, која спада у део Тројице-Сергијеве лавре (на полуострву у близини Гетсиманског скита); женске у Пермској (у селу Сарси-Фторије, Красноуфимски срез) и Костромској (у густој шуми код града Макарјева) губернији.
Богољубска обитељ која је обновљена почетком 1990-их код Владимира сачувала је све своје храмове, укључујући најстарији Рождественски, саборну Богољубску цркву (где се код десног стуба налазила чудотворна) и светски познати храм Покрова Богородице на Нерли, који се водио као манастирски.
Богољубске иконе се данас чувају у специјалном „климатском кивоту“ у реду локално поштованих икона Успенског Књагињиног манастира у Владимиру.
