 |
Јасно је чиме је сам владика Јован изазвао немилост.
Превише је слободан од условности, ништа господско и
надмено, никакве сличности с једном од орловских глава на
двоглавом грбу. Уместо омофора могао је да пребаци пешкир
преко сакоса на раменима. Све су му митре биле некако
лаке. Као играчке. С обичним каменчићима. Спава све време,
чим седне (чиме ли се само ноћу бави?). Муца, дуго служи,
чини се да све стихире зна напамет. Невоља је бити
црквењак с њим. Често није очешљан, понекад је бос у
олтару. Укратко – потпуни изузетак од правила. У
близини таквих људи се као у зраку светлости, одмах види
свака трунчица прашине. У светлости овог
„изузетка“ сви сјајни, шаролики и раскошни
знаци архијерејског достојанства заиста губе на цени,
откривају своју секундарност, излишност, или макар
условност. Наравно, читава корпорација може због тога да
наоштри зубе на човека. И Златоуста су појели. Не
одједном, него из два или више пута, али су га појели. Зар
овог нећемо појести? Па он није Васељенски учитељ. Он је
просто чудак, штетан и непредвидив.
Све ово говорим, а да сам притом добро свестан да бих, да
сам се нашао на месту оних архијереја, поступио исто као
они. Трудио бих се да пригушим овај извор светлости, који
изгледа превише јарко, чак дрско, осим тога, и чудно, као
да брука уобичајени имиџ архијереја. Не бих услед грехова
и таштине видео светост због увређености, а онда бих
препустивши се на вољу скривеним страстима, потпуно
изгубио контролу и умешао бих се у прогоне. Тако је и
Ксенија блажена већини људи изгледала просто као неокупана
и луда старица. Тако и на Јована Кронштатског није само
један поп гледао као вук, завидећи му на слави, а неки су
наглас говорили: „А шта у њему има посебно? Исти је
као ми. Сви смо ми, ако хоћете, Јовани Кронштатски.“
И ево ови прогони, ова непрепознавања, ове замене белог
црним и црног белим у суђењима приликом процењивања,
изгледају ми као најстрашнији и најопаснији. Они као сенка
прате Цркву кроз читаву историју.
Има у нашем руском православном гледишту црта које нас
наводе на специфичне грешке. Као прво, то је затвореност
према историји и будућности. Недостатак осећаја за
будућност, ако хоћете. Добивши од Византије превелико
наслеђе које због неукултуре дуго нисмо могли да га
сваримо, добивши раскошан култ и разрађену догматику,
такође смо као бреме добили и чисто византијску убеђеност
да је све већ учињено. Стваралаштво се завршило, сад нам
је преостало да га чувамо. Уз такво мишљење све ново нам
изгледа као дрско и јеретичко. Веле, не треба ништа више.
Немојте измишљати новине. Све оне су штетне. Само чувајте
оно што већ постоји. То да се историја не очекује, већ
твори, нама као црквеном народу тек предстоји да схватимо
свим срцем. И то да се једноставно ништа не може чувати
ако човек прво није схватио шта му је поверено (а то је
велики труд – схватити и оценити благо које се
чува), такође треба да схватимо. До тада ће се над нама
вечно претећи надвијати сенка опскурантизма и лажне
апокалиптике. То је било прво. А друго је то што је једна
од главних категорија нашег мишљења појам
„јерес“. Она се и где јој је место и где јој
није место качи као табла на различите појаве са
запањујућом лакоћом. Чим нам је нешто необично, чудно,
ново – то је јерес. А пошто је јерес, то значи да је
и „највиши степен кривице“. И то је све. Даље
заједно с костима можемо да сажваћемо и најсветијег
човека, а да смо притом убеђени да угађамо Богу. Тако је и
написано: „Наступиће час кад ће свако ко вас убије,
мислити да чини службу Богу.“ Треће – љубав
према ситницама и страствена пажња према њима. Пробај само
да помешаш и да промениш место палице и набедреника или да
обучеш грчку расу уместо руске! Јао, шта ти је! Да се ниси
усудио. Ово такође, ако не мирише на јерес, онда на
раскол, на бунт и на изазов. Нека нико ништа није схватио,
али смо све потребно „обавили“! Каква реч
„обавили“. Ишчитали, одстојали, и задовољни
смо. Сад смо достојни, а пре ишчитавања и одстајавања смо
били недостојни и тако даље. Две последње црте нас чине
јако сличнима Јеврејима по религиозном психолошком типу.
Знам да су то непријатне речи. Али управо Јевреји страшну
пажњу обраћају на ситнице, умножавају их до бесконачности
и у одступнике и јеретике убрајају све своје који се
усуђују да буду слободнији од уобичајеног, чак и ако не
упадају у грехове и апсурде. То што личимо на Јевреје нас
и греје и боде. Греје нас Богоизабраношћу, али боде
опасношћу од убијања праведника, који су вечито гинули у
Јерусалиму. Владика Јован је управо постао жртва гнева
свих љубитеља „хиљаде ситница“ и светог
материјализма. И све ове интуиције нису рођене у
Дијаспори. Оне су у коферима подсвести из Домовине
одвезене приликом бекства. Све је то наше – руско,
рођено, што тражи исцелење и исправљање.
Данас Шангајског Владику поштује цео свет. Наравно, и ми.
Ми не само да га поштујемо. Ми се њиме поносимо. Он је наш
хранитељ, заштитник, настављач традиције. Он показује силу
и светост скривене у недрима нашег црквеног живота. Све је
то тако. Амин! Само, не треба се поносити. Треба се
угледати, а не поносити. Понекад не спавати неку ноћ, тако
да нам глава у зору падне на отворену Библију. Понекад цео
дан после службе обилазити болнице с Дароносицо пуном
Дарова на грудима. Понекад бити толико заузет свакодневним
службама да заборавимо нешто од одежди приликом одласка и
да заиста омофор по потреби заменимо пешкиром. Не треба да
се бојимо да ћемо се прочути као будалице Христа ради,
зато што је то један од знакова апостолства (безумни смо
Христа ради, а ви сте мудри у Христу). И у сваком случају,
треба да жртвујемо госпоштину ако не у корист јуродивости,
свакако у корист обичне простодушности и
приступачности.
