Изложба фотографија и трибина поводом обележавања 1025-годишњице Крштења Русије / Православие.Ru

На трибини, поводом обележавања 1025 годишњице Крштења Русије говорио је професор Андреј Тарасјев, протојереј ставрофор отац Александар Средојевић из храма Светог Саве, аутор књиге о кнезу Владимиру, Душица Милановић-Марика. Представљени су одломци из књиге "Пир великог кнеза". Учесници трибине су говорили о улози кнеза Владимира и о истории крштења Русије.

Примање хришћанства 988 године био је преломни догађај у раној историји Русије: млада држава крочила је у светску историју, одређен је њен даљи хиљадугодишњи пут, отворила су се врата византијском утицају на државном, црквеном и културном пољу. Први руски митрополит Иларион у „Слову о Закону и Благодети“ (1037-1050) – први писани споменик старо-руске књижевности, супротставља хришћанску благодет и старозаветни закон , поредећи великог кнеза Владимира са апостолима и Константином Великим, а руски народ је назван „добро“ Господа. Према речима Лихачовадело је пуно „поноса за достигнућа хришћанске културе у Русији, и оно што задивљује без национализма. Иларион не ставља руски народ изнад других, говори о једнакости свих хришћанских народа.

Прихвативши из Византије форме црквеног живота и организације старо-руска држава им даје сопствени садржај. Први руски светитељи митрополит Иларион (1051-1055) и Климент Смољатич (1147-1155)оставили су значајан траг у историји руске цркве не само својим неимарским подухватима, већи писаним делима кроз која се види њихово дубоко познавање византијске и словенске културе и са пуним правом улазе у фонд старо-руске књижевности.

У Русији започиње изградња храмова, а међу првима се подиже прва камена црва Пресвете Богородице у Кијеву око 989. године. Савременици су говорили да је кнез Владимир „украсио земљу Руску светлим храмовима“. На основу писаних извора историчари су дошли до закључка да је за првих 20 година подигнуто око 60 храмова, од којих је 14 било изграђено од камена.

Подизање манастира, преношење реликвија, поштовање византијских светаца, а посебно ратника (Дмитриј Солунски и Гергије Победоносац), појава сопствених светитеља (Борис и Глеб), постали су суштински ослонац духовног живота периода кијевске Русије.

Током првих сто година постојања Руска Црква самоуверено иде својим путем. Најбољи доказ томе су и историјски споменици из XI и XII века, који сусе сачували до данашњих дана. Важно место међу тим споменицима заузимају писани споменици који потврђују не само наставак византијског пута већ и значајан допринос руских подвижника, који шире руску писменост. Збирка старих рукописа Историјског музеја једна је од најбогатијих и чува раритете као што су „Изворник Свјатослава“ 1073., „Мстислављево Јевађеље“ ( до 117. године), “Јурјевско Јевађеље“ ( 119-1128), „Новгородска Минеја“(12) век, „Успенски зборник“ (крај XII и почетак XIII века) „Лобковски пролог“ ( 1262. или 1282.), „Новгородска (Климентовска) Кормчаја“ (1280.,средина XIV века).

Са развојем хришћанства Русија је кренула новим путем. Утицај Византије је имао одлучујућу улогу у формирању политичке и црквене структуре, културе и религиозности старо-руске државе током више векова. Падом Константинопоља 1453. године Русија је остала једина наследница Велике империје, што је допринело формирању новог геополитичког мишљења „Москва – трећи Рим“.