Патријарх СПЦ Иринеј, који се налази у вишедневној посети Русији, у ексклузивном интервјуу за „Руску реч“ говори о својим утисцима о новој Русији, храму св. Саве, Европској унији и Косову, међуетничком миру у Европи и самопроглашеним црквама у Црној Гори и Украјини.
Руска реч: Ово је Ваша прва посета Русији у својству патријарха СПЦ. Реците нам нешто о својим ранијим посетама нашој земљи и о утисцима које сте стекли на тим путовањима.
Патријарх Иринеј: (на руском) К сожалению, я только один раз был в России [Нажалост, био сам у Русији само једанпут /пре ове посете/]. Био сам на сахрани патријарха Пимена [1990].
Тадашња Русија и садашња - то је огромна разлика. Ја сам тада видео велике радње полупразне, видео сам народ у редовима за хлеб, за набавку намирница и осталог. Тако да је то дало једну слику... нема баш много благостања у народу. Сада - ове дивне обновљене зграде... тешко је сада разликовати центар од периферије - све је центар. А украси у градовима - и у Москви, и у Петрограду, где су храмови - предивни, величанствени, блистају лепотом... блистају благодаћу божјом. Диве својом величином, својом опремљеношћу, својим украсима, светим моштима, предивним иконама... Заиста је велика штета ако човек нема прилику да то посети и види... много је сиромашан без тога. Мене посебно задивљује народ - кад сам год дошао у цркву - црква пуна народа. Истина, има и много туриста, туриста са истока, са запада, што значи да Русија постаје земља од интереса. То је добро. То је прилика да други народи виде оно што има православна Русија.
 |
Што се тиче украшавања цркава: да ли се планира учешће руских уметника у опремању унутрашњости Храма св. Саве у Београду?
Управо тако. И ово је једна од мојих прилика - да изразим ту жељу - и молбу истовремено - како Његовој светости патријарху Кирилу, тако и врху [руске] државе. Јер имамо обећања да ће нам [руска страна] помоћи да тај велики храм украсимо ликовима светих и мозаиком. То је скупа уметност, тражи много новца и много времена. Ми бисмо могли то да оживимо, али нам треба много времена. А жеља нам је да тај заветни храм српскога народа што пре видимо завршеним. Грађевински радови су при самом завршетку, остаје живопис, и надамо се да ће Руска црква помоћи и подржати нашу молбу код [руских] власти да добијемо дозволу за средства. И то би била не само заједничка средства, ради се о томе што би људи руски то велико дело радили.
За сада није ништа конкретно договорено?
Договорићемо. У току су договори, а неки договори су [још раније] стављених на хартију и потписани су. Тако да - есть надежда [има наде].
Када већ говоримо о руској власти: какво је Ваше мишљење о улози Русије у најновијем развоју догађаја који се тичу Косова?
Ми знамо да Русија није индиферентна према питању Косова. То смо чули и надамо се да ће у погледу компликованог питања Косова и Метохије Русија допринети да се нађе најправедније решење.
Изјављивали сте да, иако начелно подржавате свако духовно и економско уједињење народа - какво представља ЕУ - не подржавате идеју уједињавања путем понижавања других држава. Чињеница је да је у току још један покушај великог уједињавања нација - Евроазијска унија, чији стожер чини Русија. Да ли ова друга будућа заједница, према Вашем мишљењу, пати од сличних проблема и да ли она на неки начин може представљати алтернативу приступању Србије ЕУ? Каква може бити улога православних цркава у савезу какав је Евроазијска унија?
Ми као народ, као држава, смо део Европе - ја тако мислим. У нечему смо били Европа пре Европе - можемо и тако да кажемо. И нисмо против Европе. Ми ценимо заслуге и допринос Европе светској култури, науци итд. Али нисмо за то да уђемо у садашњу Европу, Европску унију, а да се одрекнемо Косова и Метохије, да се одрекнемо наше културе, наше својствености. Ако је то услов - ми се захваљујемо. То је мишљење цркве наше.
Ми смо пре свега увек били у породици словенских народа, међу којима је Русија на првом месту. Ми смо увек одржавали и имали добре односе - и црквене и политичке - са Русијом, за време Царске Русије, хвала Богу и сада. Било је време, под комунизмом, кад смо били подељени - хвала Богу што је тај зид склоњен и што смо поново у ситуацији да будемо блиски овоме [руском] народу - народу једноверном, народу који припада једној истој цркви. И писмо нам је исто, језик нам није нејасан и ми се увек осећамо да смо део словенског народа, у коме Русија води прву реч.
Са сваким народом и сваком политиком, идеологијом која је људска, хумана, желимо да одржимо везе. Увек смо стајали на доброј страни правде и истине, и због тога смо често и страдали. Али, боље је часно и умрети него нечасно живети.
Каква је, по Вашем мишљењу, улога православне цркве у успостављењу међуетничког мира у Србији, Русији и Европи генерално?
Ми тамо [у Србији] имамо неколико религија: ту су католици, ту је ислам, ту је јеврејска заједница, ту су још неке цркве, протестанске, које су признате у Светском савезу цркава. Трудимо се да са свима одржавамо добре односе, да их поштујемо, и очекујемо да они поштују нас - јер живимо у држави са много народа и са много вера, али се трудимо да сачувамо оно што је наше. Своје да волимо, туђе да поштујемо. То је наша филозофија.
Да ли СПЦ наилази на потпуну подршку РПЦ по питању самопроглашених паралелних црквених структура у Црној Гори и Македонији?
То [ЦПЦ] није црква. То је једна мала групица људи, коју нажалост подржава власт, и они немају ништа заједничког са црквом, само имитирају цркву својом одеждом и својим некаквим богослужењем. То је скуп самозваног епископа, свештеника расчињених по разним кривицама. То је брука за један народ. Али, [црногорска] држава има неки свој интерес, вероватно жељу да потисне Српску православну цркву, да уместо ње буде црногорска црква. То је друштво које су организовали људи који нису крштени, који немају са црквом ништа заједничког. Али, то је политичка ствар - и биће таква док је политичког интереса.
Они мисле да свака држава мора имати своју цркву. Али црква не зна за границе. Хвала Богу, наша црква покрива све цркве у бившој Југославији (у Босни, у Хрватској). Има у Хрватској неких жеља буде хрватска православна црква, не знамо ко је и шта је то, ради се о малом броју људи. Ми, као и Русија, пратимо живот цркве у Европи, у Америци у Аустралији, тако да смо одржавамо то јединство.
Такав исти став имате и према такозваном Кијевском патријархату, који РПЦ не признаје?
Апсолутно. То је све исто друштво.
Интервју припремили: Вјачеслав Чарски, Никола Лечић, Иван Николајев.
