Телефонирали смо у Малу Вишеру старешини храма светитеља Николаја, протојереју Димитрију Шкоднику, који је служио парастос на рушевинама психонеуролошког интерната „Оксочи“ који је изгорео у пожару.
Болничарка Jулиjа Ануфриjева
Пожар је избио ноћу – десило се да осим дежурне болничарке никог није било у згради. „Јуља је до последњег тренутка извлачила људе. Успела је да изведе укупно 23 болесника. А затим је греда пала и она није могла да се извуче,“ – рекао је лекар интерната Игор Буланов.
Неки пишу да су пацијенти које је Јулија извлачила из ватре били старци. Није баш тако. Међу њима је било и стараца који су последње дане свог живота проводили у интернату, и непокретних, и оних који се крећу само уз помоћ колица, - а било је и младих, али су сви – с психичким поремећајима различитог степена тежине.
- Одгајена је у дечјем дому, - каже отац Димитрије Шкодник, старешина храма светитеља Николаја у Малој Вишери, - и вероватно је због тога своје штићенике још више доживљавала као најрођеније.
Глас оца Димитрија је пун такве љубави и дубоког бола да моја припремљена питања одмах постају ако не празна, онда некако вештачка.
- Молимо Вас да кажете, - питам, - зашто је овај догађај добио такав одјек?
- Веома је велик поступак који је учинила, херојски, - каже свештеник. – Јуче је било опело, било је много народа, било је тужно, али и молитвено, с уздањем у милост Божију да је Господ упокојио у Царству Небеском и њену душу и свих оних који су погинули заједно с њом у овом страшном пожару.
- Не знам зашто је одјек такав... Могу да испричам шта се тамо десило. Почела је да спасава управо оног човека који је изазвао пожар. И све је букнуло – тамо је био линолеум на поду и зидови су дрвени... Добровољци су почели да гасе. А она је остала на одељењу покушавајући да изведе све оне који нису могли сами да изађу.
- Била је једноставна жена, породична – обична жена. Јер, могла је и да побегне и нико јој ништа не би рекао, али је она учинила овај подвиг љубави и пожртвованости, - каже отац Димитрије и чини ми се да у његовом гласу чујем сузе.
Није лично познавао Јулију, али је управо он у суботу, код црних рушевина психонеуролошког интерната „Оксочи“ служио парастос погинулима у овом страшном пожару. Молиле су се баке и ватрогасци, полагали су цвеће на згариште.
- Веома је велик поступак који је учинила, херојски, - каже свештеник. – Јуче је било опело, било је много народа, било је тужно, али и молитвено, с уздањем у милост Божију да је Господ упокојио у Царству Небеском и њену душу и свих оних који су погинули заједно с њом у овом страшном пожару.
Желим да му поставим следеће питање – оно је претешко, али га, нажалост, људи често постављају кад чују за подвиг: а зашто? Зашто га је човек учинио? Зашто није помислио на своје најближе?
И код нас је у коментарима на вест о Јуљином подвигу неко написао нешто слично: „Осећања су двојака: на земљи је остало четворо деце којима је веома потребна мама на земљи.“ Зашто се није побринула за своју породицу? Унапред замоливши опроштај због нетактичности, упућујем питање оцу Димитрију.
- Ако будемо тако размишљали претворићемо се у стоку и у дивље животиње. То је несавесно – говорити тако. Онај ко је то написао није био тамо! Њена деца схватају да је јуначки поступила и не осуђују је. Исто је и с мужем. Људи који пишу такве коментаре су себични, мисле само на себе, на то како да зараде више новца и како да што лагодније живе!
Митрополит Лев отпевает Юлию Ануфриеву в церкви вмч. Пантелеимона д. Бурга. 15 сентября 2013 года
- Разуме се, - каже отац Димитрије, - она није обавезно морала знати те речи. Али, у сваком човеку постоји савест, то је глас Божји. И сваки човек је образ Божји, и нико то није укинуо.
Митрополит Новгородски и Староруски Лав је Јулију упоредио с болничаркама из времена Другог светског рата. А Његова Светост Патријарх је за њу рекао: „Треба да памтимо таква имена. То су имена јунака, имена светих.“
