2. октобра 2013. године председник Русије В.В.Путин је одржао седницу Савета за културу и уметност посвећену улози културне политике државе у јачању јединства земље и значају домаће културе у јачању руског идентитета.
У Вашем реферату, Владимире Владимировичу, данас је речено главно: у земљи ће бити створена концепција државне политике у области културе и ова концепција ће бити органски повезана с образовањем и васпитањем. Одлука која је данас објављена представља прелазак на практично решавање питања о којима смо тако дуго говорили.
Оваква концепција је позвана да реши мноштво задатака. Пре свега, она ће помоћи да се напокон бар делимично изађе из стања идеолошке аморфности које предуго траје, постаће платформа на основу које ће моћи да се избегне бесконачно колебање из једне стране у другу по питању подршке ових или оних стваралачких пројеката, омогућиће да се усредсреде средства и снаге на најважнијим изабраним правцима. Концепција у том погледу ствара разумну одређеност.
Ево, већ неколико година се ради на закону о култури. Али оно што видимо засад представља чисто технички документ. Концепција државне политике у области културе даће правац и смисао овом закону, постаће његов идеолошки основни документ.
Један од главних задатака приликом стварања концепције јесте одређивање приоритета. Ово питање је бременито бесконачним и непродуктивним споровима. Међутим, постоји пут којег можемо да се држимо и да се чврсто надамо да нећемо погрешити. То је приоритет за нас основне и неоспорне руске и светске класичне културе. У историји наше земље је више пута бивало периода кад су се појављивали проблеми с наслеђем у култури и традиционалним духовно-моралним вредностима – у томе нема ничег новог. Главно је да се на време примети болест и да је постанемо свесни, те да предузмемо исправне мере како бисмо поправили ситуацију.
У периоду после револуције брз распад свих елемената опште културе спречен је препородом низа најважнијих компоненти традиционалног руског система класичног образовања, укључивањем огромних могућности државне машине за упознавања народа с руском и светском класичном културом. Резултат овог у целини успешног решења представљао је, на пример, систем совјетског образовања у школама и на факултетима друштвеног усмерења. Управо овај систем упознавања с класичном домаћом и светском књижевношћу, као и систем васпитања, који се у многоме заснивао на историјским руским духовно-моралним и националним идеалима, без обзира на сав притисак тоталитарне идеологије, у многоме је формирао поглед на свет, вероватно свих оних који седе у овој сали.
Извесне реформе образовања су нас понекад доводиле до духовне примитивизације личности. Тако је средином XIX века управо у периоду одушевљавања разноразним реформама коренито промењен образовни систем. Између осталог, као и сад, био је смањен број часова књижевности и историје и уместо њих је прагматични акценат стављен на природне науке и познавање закона. Кад су 10 година касније у школске установе биле упућене комисије испоставило се да свршени гимназијалци немају скоро никакву представу о најлепшим делима домаће књижевности, а имена као што су Хомер, Шекспир и Гете им ништа не говоре. Реформом министра народне просвете Головина 1864. године ситуација се поправила одлучно и благовремено.
За нашу земљу упознавање с великом руском културом и с културом у целини – није просто образовни задатак, већ изузетно важан фактор духовног привлачења захваљујући којем се обједињују различити народи, људи различитих религија, па чак и убеђења. Овде посебну пажњу треба посветити програмима за домаћу књижевност и културу у националним републикама заједно с изучавањем локалне националне културе.
И ова питања, и најважнија питања васпитања, и разрада система по којем ће деца у земљи у току школовања обићи главна спомен-места везана за историју културе Русије и напокон, дуго очекивано стимулисање медија, телевизије, интернета, филмкске индустрије за одговорно, грађанско и етичко служење – све ће то бити могуће уколико буде направљена и одобрена концепција државне политике у области културе, образовања и васпитања, која одражава наше темељне духовне, моралне и културне вредности, историјско наслеђе и социјалне циљеве.
И последње. Да би рад на стварању овакве концепције био продуктиван треба молити да на челу овог пројекта буде чиновник чији је статус, на пример, у најмањој мери једнак као кад је реч о стварању јединственог уџбеника за историју у руском историјском друштву.
Хвала.“
