concentration
Имајући на уму новозаветно учење о томе да је «вера без дела мртва»[1] свештеници треба да обављају дидактички, просветни, наставнички и у целини пастирски рад на добробит омладине са живим и искреним интересовањем за њен свакодневни живот и проблеме, за оно што њу лично узнемирава и брине. Они треба да створе безбедну средину за омладину у којој ће ослушкивати њене проблеме, саосећати или се барем с поштовањем односити према њеним сновима и погледима на свет у којем она живи.
Дакле, омладина је позвана да обнови Цркву као заједницу која се заснива на љубави, која ствара духовну радионицу чији је циљ да нуди живот принципијелно различит од живота унутар савременог света. Млади људи ће парохију осећати као своје родно место, које јача и обједињује своје чланове супротстављајући се отуђењу које доноси широка друштвена средина. Они ће стећи могућност коју им нуди парохијски живот, да слободно и равноправно с осталима изражавају своје погледе без било каквих ограничења.
Као што родитељи по телу гаје своју децу у духу љубави коју изражавају на све могуће начине како би се њихова деца осећала безбедно,[2] тако и духовни отац треба да испољава, и речима и делима, своју љубав и огромно интересовање за своју духовну децу. Кад свештеник својом пастриском делатношћу показује својој духовној деци да су она увек у центру његовог служења, он наводи паству да увек осећа његово присуство и не дозвољава духовној деци да се осете заборављеном и да траже друге начине за попуњавање емоционалне празнине.
Не треба да заборавимо на то да осећања играју најважнију улогу у психичком животу адолесцента и да се изражавају на најразличитије начине.[3] С једне стране, адолесценти желе да се држе даље од позорнице друштвеног живота, али с друге – теже дружењу с вршњацима који осећају исту такву емоционалну нестабилност и жудњу за самоопредељењем. Осећају потребу за привлачењем интересовања околине насупрот свом осећању жалости и инфериорности. Осим тога, адолесценти теже ка општењу на широком друштвеном простору показујући тенденцију за удаљавањем од родитељског примера, жестоко критикујући родитеље и на сваки начин оспоравајући њихов ауторитет. Они пролазе кроз узраст који се карактерише јарко израженом егзистенцијалном проблематиком, импулсивношћу и идеализацијом односа између личности. Ради се о тешком и мучном раду кад се адолесцент окреће дубинама свог унутрашњег света и поновно оцењује своје односе с другим људима. Као револуционар, он жели да промени свет и да га поново сагради у складу са својим идеализованим сновима и идејама. Он жели да виче, али се осећа усамљено и ограничено традиционалним нормама савременог света.
Чињеница да адолесценти постају зависни од коришћења интернета вероватно своју појаву дугује њиховом стремљењу ка различитим облицима трагања који постају лажни због укидања вековних вредности које више не управљају савременим светом. Могуће је да бесконачно лутање интернет-просторима потиче од разочарења које омладина осећа кад је у питању реалан свет који не одговара њеним узвишеним захтевима. Можда агресивно понашање деце на интернету које се огледа на најразличитије начине, представља компензацију за осећај несигурности и нестабилности који ствара савремено друштво. Није искључен ни покушај адолесцената да створе неку нову заједницу, што представља последицу кризе у којој се тренутно налази институација породице, као и рушења закона пријатељства - појаве коју адолесценти идеализују.
Наставник разумних оваца Христових, пастир, има одговорност да младе људе уведе у парохијски живот црквене заједнице унутар које сва горе наведена својства друштвеног живота налазе, или бар треба да налазе свој истински израз. Кад су слична стремљења пастира успешна, свесно или несвесно, безлично интернет-општење ће у свести омладине бити замењено духом цркве као заједнице. Кад се адолесцент који верује у вековне и постојане вредности увери у то да црквена парохија представља отворени загрљај у којем ће се наћи место и за њега, вероватно ће се у њему осећати безбедно.
Кад дете схвати да међусобно притицање у помоћ, међусобна подршка, несебично интересовање, самопрегорност, главна улога личности и сарадња представљају снаге које обједињују и обезбеђују функционисање црквене заједнице, није искључено да ће позитивно одговорити на њен позив. Ако постане сведок тога да индивидуалност сваког члана Цркве представља извор надахнућа и богаћења њеног живота, и сам ће се осетити као живи представник Цркве. Кад адолесцент постане свестан да грех сваког члана Цркве не доводи до потпуног и неповратног одвајања од Христовог тела, већ представља почетак духовне борбе и усавршавања, и сам ће моћи слободно да остави све своје бриге и егзистенцијалне проблеме.
Захваљујући делатности парохије као живе заједнице,[4] човек може да пронађе себе, да нађе одговоре на питања која га муче, да обнови своју пољуљану социјализацију, да открије и примени стваралачке способности. Под окриљем Цркве адолесценту ће бити дата могућност да развије стабилне односе са социјалном средином и да доживи све оно што обухваа истинско општење с оцем, другом, братом.
Можда ће тада, свесно или несвесно, злоупотреба учествовања у интернет-друштвима изгубити свој значај у постизању горе наведених циљева, и адолесцент ће истовремено научити да се служи интернетом на корист. Наравно, потребан услов за остваривање свега овога јесте обнова духа заједништва црквене заједнице. У случају да адолесцент закључи да се рад парохије своди само на задовољење религиозног осећања људи и поштовање њима нејасног богослужбеног устава сасвим је вероватно да ће дете изражавати протест и одбијати да учествује у таквом парохијском животу.
Превод с новогрчког: редакција интернет-издања «Пемптусија».
Са руског Марина Тодић
[1] Јак. 2, 17.
[2] За децу је карактеристична потреба да виде родитељску љубав како би осетила заштићеност и безбедност у средини која их окружује. Задовољење ове потребе је довољно да би се код деце формирао унутрашњи модел како себе самих, рађајући осећај самодовољности, самопоштовања и уверености у своје снаге, тако и људи из околине који се оцењују као достојни поверења и симпатије. В. Μπαλογιάννης Σ., όπ. παρ. σ. 11 και Hannush J. M., Becoming Good Parents: an Εxistential Journey, New York 2002. С. 137.
[3] Μπαλογιάννης Σ., ΨυχιατρικήκαιΠοιμαντικήΨυχιατρική, Θεσσαλονίκη 1986. С. 73 – 90.
[4] π. Μεταλληνός Γ., Ενορία: οΧριστόςεντωμέσωημών, Αθήνα 2006. С. 51.
