Прослављена храмовна слава Саборне цркве у Страшевини / Православие.Ru

У храму Зачећа Светог Јована Крститеља у никшићком приградском насељу Страшевина свечано је прослављена храмовна слава и велики јубилеј – 120 година постојања овог храма.

По устаљеној традицији, у недјељу по празнику Зачећа Светог Јована Крститеља, 13. октобра 2013. молитвеним и литургијским сабрањем прослављена је слава страшевинског Саборног храма. Свету Литургију су служили архимандрит Никифор Миловић, секретар Епархијског Управног одбора Епархије будимљанско-никшићке и протојереј Велимир Јововић, старјешина храма, парох страшевински и старотребјешко кличевски. Присутном народу Божијем, који је учествовао у Светом евхаристијском сабрању бесједу је казао о. Никифор.

“Данас смо, драга браћо и сестре, слушали у Светом Јеванђељу причу о талантима. Суштина приче о талантима јесте благодарење, захвалност Богу за све што нам је дао, за живот, за свет око нас, за све оно што нас окружује. Бог нас овом причом, заправо, призива и позива да се запитамо колико смо ми, заиста, захвални Господу за све што нам је Он дао, најпре за живот који живимо, затим за творевину која нас окружује, колико смо одговорни према њој, колико се трудимо да је очувамо да у њој здраво живимо, колико смо одговорни једни према другима, колико смо, на крају, одговорни сами према себи“.

“Често постављамо питање, и ми свештеници себи и верни народ нама, шта је то талант. На то нас Господ Сам упућује, на почетку ове Своје приче, кад каже да је онај први коме је дао пет таланата отишао да ради и заради још пет таланата. Талант је, дакле, наш рад, наше посвећење, на првом месту, а тај наш рад се односи на нашу веру, на нашу молитву, наш пост, на испуњавање светих врлина, како Свети апостол Павле каже. Највећа врлина јесте љубав – љубав према Богу, љубав према ближњима, братољубље, трпљење, а круна свих врлина јесте христољубље. Такође, ова данашња прича нас подстиче да се запитамо колико смо ми људи солидарни једни са другима, у светлу испуњавања Божје заповести „Љуби ближњег свог као самог себе“, рекао је архимандрит Никифор.

У наставку је уприличена славска трпеза у Парохијском дому у Страшевини, гдје је добродошлицу пожелио свештеник Велимир Јововић, подсјетивши на историјат храма Зачећа Светог Јована Крститеља. Он је искористио ову прилику да помене и заблагодари свим добротворима парохије страшевинске од утемељивача ове светиње до данашњег дана.

“Ова парохија је мојим доласком, прије 13 година, почела да функционише и оживљава, додуше у не баш лаким околностима, али, трудили смо се да буде како ваља и требује и ево, хвала Богу, Бог је дао, преко нас, да се много тога уради. Урађено је првенствено оно најважније и то никад да не заборавимо, обновљен је храм Зачећа Светог Јована Крститеља у Страшевини, подигнут прије 120 година. Велики јубилеј, драга браћо и сестре, данас славимо, сјећајући се оних утемељивача овог светог храма, јер да њихове мудрости, њихове побожности, њихове вјере није било не би било ни овог храма, ни ове парохије, ни вјере у овом народу. Зато ми данас треба да се сјетимо душа свих оних који су утемељили овај храм, који су га градили, који су се Богу молили у овом храму, посебно свештенослужитеља који су Богу приносили службу у овом храму“.

“Морамо да се сјетимо и свих добротвора кроз историју ове парохије. Неке од њих знамо, неке су, на жалост, остали непознати, јер нијесмо успјели да прикупимо довољно података ко је све био добротвор и којим поводом. Међу онима које знамо, свакако, треба поменути и сјетити се великог приложника ове парохије и овог храма уваженог, знаменитог никшићанина Јова Голијанина, који је своју имовину, гдје је сада гробље и све око цркве, приложио и завјештао храму Светог Јована Крститеља. Он је желио добро овом храму и оставио му да овај дом Господњи кроз вријеме буде обезбијеђен и, ево, тече до дан-данас од тог добра, иако су нам узимали. То је човјек којег треба да се сјећамо, као што треба да се сјећамо и никако да их заборављамо, нашег драгог Драгана Јоковића, који је, за душу свог брата Мирка, фрескописао храм и урадио капитално дјело за ову парохију“.

“Једнако важни, да кажемо, у овом времену, можда и најзначајнији, су они који су утемељили, подигли и брину о овом нашем Парохијском дому – Томаш и Људмила Ројевић, Страшевљани који живе у Београду, који су урадили ово, сложићете се са мном, велељепно дјело, које Страшевина сама не би могла подићи ни наредних 100 година. Послије градње цркве ово је највеће дјело за ову парохију и ми им одајемо почаст и Богу се молимо за њих, за њихову крепку старост, за душе њихових предака оца и мајке Горана и Милице. Многи су добротвори ове парохије, драга браћо и сестре, сви сте ви добротвори, сваки човјек који улази у овај храм с добром намјером је добротвор ове парохије. Надати се у Бога да је ова парохија тек почела да стасава, да цвјета, да доноси духовне плодове и да ће, тек, у наредном периоду, а доказ мојих ријечи су ова дјеца, коју сте чули данас на Светој Литургији како лијепо пјевају. Најбитније је да се ријеч и сјеме Божје сије младом нараштају, овој нашој дјеци, а они ће, надамо се, ову парохију довести, да у пуном смислу, буде богочовјечанска заједница“, поручио је на крају пригодног слова свештеник Велимир Јововић.