«...Ради очишћења душевних њива згодније је поделити их на три поља и прво почети од чишћења дела поља великог славољубља, односно, тражења људске славе и похвале или надимања и презирања других, и напокон треба очистити треће поље великог среброљубља, односно љубави према имању и стицању.
Кад се ова три поља очисте, с њима ће неприметно бити одсечене и друге страсти, које од њих потичу, односно гнев и злопамћење, земаљска жалост, завист, мржња, хлађење и лењост према молитви и делима побожности.»
Једном од главних страсти – кореном сваког зла и почетком свих страсти старац је називао самољубље. Он је учио да човек буде разумно строг према самом себи и сисходљив према околини:
«Негде је написано да таштина ако је човек додирне прстом виче: кожу ми деру. Иако није увек тако, већ се дешава, не помало, само у различитим облицима. Наше самољубље је корен свег зла. Управо оно је почетак свих страсти, оно је узрок свих наших невоља и патњи, понекад у датом тренутку, а понекад као последица некадашњих грешака...
Трудећи се да живи благочестиво човек треба да запамти и да увек има на уму да све што чита и разуме треба да примењује на себе, а не на друге, да према себи буде разумно строг, а према другима снисходљив.»
Преподобни Амвросије је поучавао да страсти делују у свим хришћанима који нису постигли савршенство, а Господ по промислу ове страсти оставља ради смиравања:
«У ствари, човек ће морати много да осећа, зато што не стиче бестрасност одмах. А тамо где су страсти, тамо су и туге с многим недоумицама и неспоразумима.»
«Господ у човеку оставља страсти ради његове душевне користи, да се не надима, већ да се смирава.»
Старац је учио да Господ највише цени противљење страстима, чак и ако оне понекад побеђују човека због његове немоћи:
«Пред судом Божијим немају значаја карактери, већ усмереност воље. Знајте да карактери имају значаја само на људском суду и зато или бивају хваљени или се куде; али на суду Божијем карактери као природна својства не добијају ни одобравање, ни покуду. Господ гледа на добру намеру и приморавање на добро и цени противљење страстима, чак и ако оне понекад побеђују човека због његове немоћи. И опет Сам суди због лењости знајући тајне одаје срца и човекову савест и његову природну снагу за добро, и околности којима је окружен.»
Преподобни Амвросије је више пута понављао да није могуће да се човек поправи за трен ока, то је дуг труд који је поредио с вучењем чамца:
«Онај ко има лоше срце не треба да очајава; зато што уз помоћ Божију човек може да поправи своје срце. Треба само пажљиво да мотри на себе и да не пропушта прилику да буде од користи ближњима, да се често открива старцу и да чини милостињу колико може. То се, наравно, не може учинити одједном, али Господ дуго трпи.»
«Није могуће да одмах постанеш бестрастан, већ сваки пут, осећајући своју греховност, говори: «Господе, опрости ми!» Само Господ има моћ да у човеково срце усади љубав.»
«Не треба мислити да човек може одједном да се поправи и да се избави од злих навика, он то чини постепено, уз Божију помоћ.»
«Да би се човек поправио не треба одједном да повуче, већ као што се тегли чамац: вуци-вуци-вуци, дај-дај! Не све одједном, већ помало. Знаш дајак на броду? То је штап за који су везани сви конопци на броду; и ако се он вуче, помало се све вуче; а ако се покрене одједном, све се поквари од потреса.»
Ако су страсти утихнуле старац је учио да се не треба радовати пре времена:
«Непријатељ не даје миран дух, већ само може да утихне неко време и да се притаји како би вребао из заседе, како би сугерисао таште и надмене помисли да је човек већ наводно почео да стиче духовни успех или духовна осећања; управо тада се треба сећати својих грехова.»
Преподобни оче Амвросије, моли Бога за нас, грешне!
